Prišao mi je polako, zatvorio vrata i pružio telefon. „Moraš odmah da pogledaš ovo. Ne znam kako da ti kažem, ali mislim da smo svi u opasnosti.“
Na ekranu je bila fotografija mog starijeg brata. Stajao je ispred naše kuće, iako je trebalo da bude stotinama kilometara daleko.
„Gde si ovo našao?“, upitala sam drhtavim glasom.
„Pre deset minuta. Neko mi je poslao poruku i rekao da ne smem da ti dozvolim da izađeš iz sobe.“
Osetila sam kako mi srce ubrzano lupa. Moj brat je bio čovek kome sam verovala više nego bilo kome drugom. Zašto bi se pojavio usred noći i zašto bi njegov najbolji prijatelj bio toliko preplašen?
Tada je telefon ponovo zazvonio.
Stigla je nova poruka, samo četiri reči:
„Ne veruj svom bratu.“
Pogledala sam prijatelja, a on je samo spustio glavu.
„Postoji nešto što ti nisam rekao. Tvoj brat me je zamolio da dođem večeras jer je znao da će se ovo dogoditi.“
U tom trenutku začula sam tri snažna udarca na ulaznim vratima.
A glas koji se začuo s druge strane bio je glas mog brata…