„Šta god da tražiš, samo reci“, ponovio je, spuštajući kovertu na sto. „Tvoj muž mi je bio više od prijatelja. Bio mi je kao brat. Ne mogu da dozvolim da ti i deca oskudevate.“ Pogledala sam ga i tiho upitala: „A što je to što tražiš zauzvrat?“ Dugo je ćutao, a onda je rekao: „Želim da mi obećaš da nećeš odbiti pomoć samo zato što te je sramota da je prihvatiš.“ Te reči su me potpuno zatekle. Očekivala sam svake uvjete, ali ne i to. Gurnula sam kovertu nazad prema njemu. “Ne mogu da uzmem toliko novca. Moj muž bi želio da jednog dana stanem na svoje noge, a ne da zavisim od drugih.” Tada je izvadio još jednu kovertu. U njoj su bili papiri o dugu koji je moj pokojni muž imao upravo prema njemu. „Ovo sam čuvao godinama. Tvoj muž mi je pozajmio novac kada sam bio na ivici propao. Nikada nije tražio da mu se vratim. Sada je red da ja održim obećanje koje sam mu dao.“ Tada sam prvi put zaplakala pred nekim nakon njegove smrti. Nisam dobila samo financijsku pomoć. Dobila sam potvrdu da dobrota mog pokojnog muža nije nestala zajedno s njim. Kada sam se vratila kući, zagrlila sam svoju djecu i shvatila da ponekad pomoć stigne od ljudi od kojih najmanje očekujemo. A pravi prijatelji se ne prepoznaju po velikim obećanjima, već po delima kada nam je najjteže.