Onda sam ustao i stao između vojnika i devojčice.
„Ona je još dete! Ne možeš je tek tako odvesti“, rekao sam odlučno.
Vojnik me je pogledao ljutito i zapretio da se ne mešam ako ne želim probleme. Nisam znao šta će se dogoditi, ali nisam mogao da okrenem glavu i pravim se da ništa nisam video.
Majka je čvrsto zagrlila ćerku i počela da plače. Devojčica se sakrila iza nje, drhteći od straha.
Pozvao sam starešinu i ispričao mu šta se dogodilo. Nekoliko minuta kasnije došla su još dvojica vojnika. Čovek koji je pokušao da odvede devojčicu morao je da pođe sa njima na razgovor.
Te večeri nisam mogao da zaspim. Stalno sam razmišljao o tome koliko je malo trebalo da se dogodi nešto strašno.
Sledećeg jutra majka mi je prišla i pružila mali komad papira.
„Ne znam kako da ti zahvalim. Nemamo ništa, ali želim da znaš da ću pamtiti ono što si učinio dok sam živa.“
Na papiru je bila napisana adresa njene porodice i nekoliko reči: „Ako se ikada vratite kući, naša vrata će za vas uvek biti otvorena.“
Prošlo je mnogo godina od tog dana. Rat je odavno završio, ali tu devojčicu nikada nisam zaboravio.
A onda sam jednog prolećnog jutra dobio pismo. Na koverti je bilo moje ime, a rukopis mi je delovao poznato.
Kada sam pročitao prvu rečenicu, oči su mi se napunile suzama.
Pisalo je: „Vi ste čovek koji mi je jednom spasao detinjstvo. Sada bih želela da vam se konačno zahvalim…“