Snaha je spustila pogled, a zatim počela plakati. Nisam znala da li su to iskrene suze ili još jedan pokušaj da me prevari.
„Mama, molim vas, nemojte odmah pomisliti najgore“, rekla je drhtavim glasom.
„Onda mi objasni šta znači poruka koju sam vidjela. Šta ćete moći konačno da uradite kada kuća bude na Dejanovom imenu?“
Dugo je ćutala, a onda je izgovorila nešto što me potpuno zaledilo.
„Planirali smo da prodamo kuću.“
Osjetila sam kako mi se tlo izmiče pod nogama.
„Kako da prodate kuću? Pa gdje bih ja živjela?“
Snaha je obrisala suze i tiho odgovorila:
„Dejan je rekao da ćete vi otići u dom za stare. Govorio je da je to najbolje rješenje, da ćete tamo imati društvo i njegu, a da ćemo mi novcem od kuće otplatiti dugove.“
Nisam mogla vjerovati vlastitim ušima.
Kuću smo pokojni muž i ja gradili gotovo trideset godina. Svaku ciglu, svaki prozor i svaki komad namještaja platili smo vlastitim radom. Tu sam odgajila sina, tu sam sahranila uspomene na svog muža i tu sam planirala provesti ostatak života.
A moje jedino dijete planiralo je da me izbaci iz svega što sam stvarala.
„Kakve dugove?“, upitala sam.
Snaha je tada priznala da je Dejan prije dvije godine počeo pozajmljivati novac kako bi ulagao u posao koji nikada nije uspio. Dugovi su rasli, a on je svima govorio da će ih uskoro vratiti.
„Meni je rekao da ste vi pristali da prodate kuću“, nastavila je. „Tek kada sam vidjela da vas nagovara da sve prepišete na njega, shvatila sam da nešto nije u redu.“
U tom trenutku više nisam znala kome da vjerujem.
Zamolila sam je da ode i da Dejanu ne govori ništa o našem razgovoru.
Te noći nisam oka sklopila.
Sutradan sam otišla kod advokata kojem je moj pokojni muž vjerovao. Ispričala sam mu sve, a on mi je savjetovao da ništa ne potpisujem dok ne provjerimo dokumentaciju.
Nekoliko dana kasnije Dejan je ponovo došao.
„Mama, zašto nisi otišla kod notara? Dogovorili smo se!“
Prvi put u životu nisam ustuknula pred njegovim povišenim glasom.
„Znam šta planiraš, sine. Znam za dugove i znam da si htio prodati kuću.“
Lice mu je problijedjelo.
„Ko ti je to rekao?“
„Nije važno. Važno je da od mene više nećeš dobiti nijedan potpis.“
Počeo je vikati, optuživati snahu i govoriti da sam nezahvalna majka. A onda je izgovorio rečenicu koja me zaboljela više od svega:
„Ako mi ne pomogneš, nemoj više nikada računati na mene!“
Pogledala sam ga i mirno odgovorila:
„Sine, ja na tebe već dugo ne mogu računati.“
Otišao je zalupivši vratima.
Mislila sam da je time sve završeno.
Ali tri dana kasnije, dok sam zalijevala cvijeće u dvorištu, pred kućom se zaustavio nepoznat automobil.
Iz njega su izašla dvojica muškaraca u odijelima.
Jedan je izvadio fasciklu i upitao:
„Jeste li vi vlasnica ove kuće?“
Potvrdila sam.
Pogledao je dokumente, a zatim rekao:
„Gospođo, moramo ozbiljno razgovarati. Vaš sin je ovu nekretninu već ponudio kao garanciju za veliki dug.“
Srce mi je gotovo stalo.
„Ali kako? Kuća je na moje ime!“
Muškarac je otvorio fasciklu i pokazao mi papir.
Na dnu dokumenta nalazio se potpis koji je nevjerovatno ličio na moj.
KADA SAM SHVATILA ŠTA JE MOJ SIN URADIO IZA MOJIH LEĐA, RUKE SU MI SE ODSJEKLE. ALI PRAVI ŠOK USLIJEDIO JE KADA SAM SAZNALA KO MU JE POMOGAO DA DOĐE DO TOG DOKUMENTA…