„Čika Milane, samo ostanite mirni! Stižem za pet minuta. Nemojte ustajati i nemojte prekidati vezu!“
Čuo sam paniku u njegovom glasu. Pokušao sam nešto da odgovorim, ali nisam imao snage. Telefon mi je ispao iz ruke, a pred očima mi se sve zamaglilo.
Ne znam koliko je vremena prošlo. Sjećam se samo da je neko razvalio vrata i da sam čuo poznat glas.
„Čika Milane! Čujete li me? Izdržite, molim vas!“
Bio je to moj mladi komšija Marko.
Kasnije sam saznao da je odmah pozvao hitnu pomoć, a zatim dojurio do moje kuće. Pošto nisam mogao da otvorim vrata, razbio je staklo na zadnjem prozoru i ušao.
Probudio sam se u bolnici, priključen na aparate. Pored kreveta sjedio je Marko, umoran, neobrijan i blijed.
Kada je vidio da sam otvorio oči, ustao je i uhvatio me za ruku.
„E, moj čika Milane, dobro ste nas uplašili!“
Doktor mi je kasnije objasnio da sam imao ozbiljan srčani problem i da je pravovremena pomoć bila presudna.
„Da je vaš komšija zakasnio, pitanje je kako bi se sve završilo“, rekao mi je.
Pogledao sam Marka i osjetio kako mi suze naviru na oči.
„Sine, spasio si mi život. Ne znam kako da ti zahvalim.“
On se samo nasmijao.
„Ma kakvi, čika Milane. Pa vi ste meni pomogli sto puta. Kad nisam imao za račune, zvali ste me da vam cijepam drva i davali mi tri puta više nego što posao vrijedi. Mislite da nisam znao šta radite?“
Nisam mogao ništa da kažem.
„Vi ste meni pomogli kad mi je bilo najteže. Sad je bio red na mene.“
Tih dana Marko i njegova supruga Ana dolazili su svakodnevno u bolnicu. Donosili su mi voće, čistu odjeću i sve što mi je trebalo.
Jednog popodneva čuo sam ih kako razgovaraju ispred moje sobe.
„Marko, šta ćemo sa stanarinom? Gazda je rekao da više ne može čekati“, šaputala je Ana.
„Ne brini, snaći ćemo se nekako.“
„Ali ti već tri dana ne ideš na posao zbog čika Milana. Ako dobiješ otkaz, šta ćemo onda?“
Nastala je tišina.
Tada sam shvatio nešto što me duboko pogodilo.
Taj mladi čovjek rizikovao je vlastitu egzistenciju da bi spasio starca koji mu nije bio ništa u rodu.
A ja sam cijeli život proveo jureći za novcem, misleći da će me bogatstvo jednog dana učiniti srećnim.
Imao sam dvije kuće, nešto zemlje i priličnu ušteđevinu. Ali nisam imao nikoga ko bi me čekao kod kuće.
Tri dana kasnije otpustili su me iz bolnice.
Marko je došao po mene svojim starim automobilom. Odvezao me kući, unio torbu i založio peć.
„Čika Milane, ako vam bilo šta zatreba, samo zovite.“
Zaustavio sam ga na vratima.
„Sine, sjedni. Moramo ozbiljno razgovarati.“
Sjeo je zbunjeno.
„Reci mi, koliko plaćate kiriju?“
Pocrvenio je.
„Ma nemojte o tome, čika Milane. Nije to vaša briga.“
„Pitam te koliko.“
Kada mi je rekao iznos, samo sam klimnuo glavom.
„A koliko još dugujete?“
Spustio je pogled.
„Dosta. Ali snaći ćemo se.“
Tada sam izvadio staru fasciklu iz ormara.
„Marko, znaš li ti zašto se nikada nisam ženio?“
Odmahnuo je glavom.
„Prije četrdeset godina volio sam jednu djevojku. Bila je siromašna, ali dobra kao hljeb. Htio sam da je oženim, ali sam otišao u Njemačku da zaradim novac za kuću. Rekao sam joj da me čeka dvije godine.“
Zastao sam jer su mi oči zasuzile.
„Kada sam se vratio, nje više nije bilo. Rekli su mi da se udala i otišla. Nikada je nisam ponovo vidio.“
Marko je ćutao.
„Od tada sam samo radio. Zarađivao sam, kupovao zemlju, gradio kuće. Ali nikada nisam imao kome sve to da ostavim.“
Otvorio sam fasciklu i izvadio jedan dokument.
„Zato sam donio odluku. Imam jednu manju kuću na kraju sela. Prazna je već godinama. Hoću da je poklonim tebi i Ani.“
Marko je skočio sa stolice.
„Ne dolazi u obzir! Čika Milane, nisam vam pomogao zbog novca!“
„Znam, sine. Upravo zato i želim da je dobiješ.“
Oči su mu se napunile suzama.
„Ali to je previše…“
„Nije. Ti si meni dao nešto mnogo vrednije. Pokazao si mi da još postoje dobri ljudi.“
Sutradan smo otišli kod notara da razgovaramo o prenosu vlasništva.
Kada je Ana saznala šta želim da uradim, počela je da plače. Oboje su me grlili kao da sam im rođeni otac.
Mislio sam da je to kraj priče.
Ali mjesec dana kasnije dogodilo se nešto što nisam mogao ni zamisliti.
Jednog jutra na moja vrata pokucala je nepoznata žena, otprilike mojih godina.
U ruci je držala staru fotografiju.
„Jeste li vi Milan Petrović?“, upitala je.
„Jesam. Ko ste vi?“
Pogledala me i počela da plače.
„Moje ime je Jelena. Prije četrdeset godina poznavali ste moju sestru Mariju.“
Srce mi je zastalo na trenutak.
Marija.
To je bilo ime žene koju sam nekada volio više od života.
„Gdje je ona?“, upitao sam drhtavim glasom.
Žena je spustila pogled.
„Nažalost, preminula je prije nekoliko mjeseci. Ali prije smrti zamolila me da vas pronađem.“
Pružila mi je požutjelu kovertu.
Unutra je bilo pismo napisano rukopisom koji nikada nisam zaboravio.
Na početku je pisalo:
„Dragi moj Milane, cijelog života sam željela da ti kažem istinu. Nisam te ostavila zato što sam prestala da te volim. Kada si otišao u Njemačku, saznala sam da čekam tvoje dijete…“
Ruke su počele da mi se tresu.
Pogledao sam Jelenu i jedva izgovorio:
„Hoćeš da kažeš da ja imam dijete?“
Ona je klimnula glavom.
„Imate sina, Milane. Odrastao je ne znajući ko mu je otac.“
Osjetio sam kako mi se noge odsijecaju.
„Gdje je? Kako se zove?“
Jelena me je pogledala pravo u oči i izgovorila riječi zbog kojih sam morao da sjednem.
„Vaš sin živi u ovom selu. Vi ga poznajete. Zapravo, prije nekoliko sedmica upravo vam je on spasio život…“
U tom trenutku shvatio sam da čovjek kojeg sam smatrao samo dobrim komšijom možda nije slučajno ušao u moj život.
Ali ono što sam saznao o Markovom porijeklu narednog dana bilo je još nevjerovatnije…