Kada je njen muž ušao u servis, odmah me je prepoznao. Prišao mi je, čvrsto me zagrlio i rekao:
„Brate moj, pa gde si ti? Koliko je vremena prošlo!“
Njegova žena je ostala zbunjena. Pogledala je prvo njega, pa mene, a zatim upitala:
„Čekaj, vas dvojica se poznajete?“
Muž se nasmejao i odgovorio:
„Kako da se ne poznajemo? Ovaj čovek mi je spasao život. Pre nekoliko godina, kada sam doživeo saobraćajnu nesreću, upravo me je on izvukao iz zapaljenog automobila i ostao uz mene dok nije stigla pomoć.“
Žena je prebledela. Nije mogla da veruje onome što čuje.
Muž je nastavio:
„A znaš li da je mogao da radi mnogo bolje plaćen posao? Odbio je nekoliko ponuda jer voli svoj zanat i pošteno zarađuje za svoju porodicu. Zato bih voleo da prema njemu pokažeš malo poštovanja.“
U servisu je nastala potpuna tišina.
Ona je nekoliko trenutaka ćutala, a onda mi prišla i tiho rekla:
„Izvinite. Nisam znala…“
Pogledao sam je i odgovorio:
„Niste morali da znate ko sam. Dovoljno je bilo da me poštujete kao čoveka koji pošteno radi svoj posao.“
Njen muž mi je ponovo pružio ruku, zahvalio se i rekao da će sledeći put lično dovesti automobil.
Tog dana sam shvatio nešto što nikada neću zaboraviti: ne određuju nas odeća, posao ni novac koji imamo, već način na koji se odnosimo prema ljudima.
A najvažnije je da čovek nikada ne zna koga će ponovo sresti i koliko će mu značiti poštovanje koje je nekada pokazao.