„Rekli su mi da je moj pokojni muž nekoliko dana pre smrti pokušao da me pronađe i da mi nešto kaže, ali nije stigao.“
Te reči su mi odzvanjale u glavi. Nisam mogla da razumem zašto bi neko ko me je toliko ponižavao odjednom želeo da razgovara sa mnom.
Nekoliko dana kasnije pozvao me je njegov advokat i zamolio da dođem u kancelariju. Rekao je da postoji nešto što moram lično da čujem.
Kada sam stigla, na stolu su me čekale dve koverte. Jedna je bila sa mojim imenom, a druga sa imenom njegove majke.
Advokat mi je objasnio da je muž nekoliko nedelja pre smrti došao kod njega i ostavio pismo koje je trebalo da mi uruči ako mu se nešto dogodi.
Rukama koje su se tresle otvorila sam kovertu.
U pismu je pisalo:
„Znam da sam ti poslednjih godina zagorčavao život. Znam da sam te povredio rečima i postupcima. Nisam umeo da pokažem koliko sam zapravo bio nesrećan sa sobom. To nije opravdanje za ono što sam ti radio.“
Zastala sam i počela da plačem.
Ali sledeći redovi bili su još teži.
Priznao je da je dugo skrivao ozbiljne finansijske probleme i da je zbog njih postao nervozan, ljut i nepodnošljiv. Nije želeo da mi kaže jer se stideo i plašio da ću ga napustiti.
A onda sam pročitala poslednju rečenicu:
„U drugoj koverti nalazi se nešto što sam godinama čuvao za tebe. Nisam imao hrabrosti da ti to pokažem dok sam bio živ.“
Pogledala sam advokata i upitala šta se nalazi u drugoj koverti.
On je nekoliko trenutaka ćutao, a zatim mi rekao:
„Mislim da bi trebalo da je otvorite tek kada budete spremni. Ono što je unutra povezano je sa jednom osobom iz vaše prošlosti.“
U tom trenutku shvatila sam da njegova smrt nije odnela samo naš brak. Sa sobom je odnela i odgovore na pitanja koja sam godinama nosila u sebi.