Moj budući svekar ustao je od stola, uzeo očev papir i pažljivo ga pogledao. U sali je zavladala potpuna tišina. Svi su čekali šta će reći.
„Dobro, gospodine. Ako već danas govorimo o računima, onda mislim da je pošteno da i ja iznesem jedan.“
Otac se samo nasmejao i prekrstio ruke.
Svekar je izvadio kovertu iz unutrašnjeg džepa sakoa i nastavio:
„Ovo je spisak svega što smo moja supruga i ja učinili za našu ćerku. Od prvog dana njenog života, preko škole, fakulteta, putovanja, odeće i svega što joj je bilo potrebno. Ali znate šta? Na kraju tog spiska ne postoji nikakav iznos. Znate zašto? Zato što dete nije dug koji jednog dana treba da naplatite.“
Osetila sam kako mi suze klize niz lice.
Otac je pokušao da ga prekine, ali svekar je mirno nastavio:
„Vaša ćerka danas ne odlazi od vas kao dužnik. Ona danas započinje svoj život sa čovekom kojeg voli. Ako ste joj pomagali zato što ste je voleli, onda joj nemojte kvariti ovaj dan računima.“
U sali se začuo aplauz. Moja majka je spustila glavu, a otac je prvi put izgledao kao čovek koji ne zna šta da odgovori.
Moj budući muž me je uhvatio za ruku i tiho rekao:
„Ne brini. Od danas više nikome nećeš morati da dokazuješ koliko vrediš.“
Mislila sam da je time sve završeno, ali nekoliko minuta kasnije otac je prišao našem stolu. U ruci je držao onu istu kovertu.
Pogledao me je i rekao:
„Nisam znao da ćeš ovo ovako doživeti. Mislio sam da treba da znaš koliko sam se žrtvovao.“
Tada sam mu odgovorila:
„Tata, nikada nisam tražila da mi bilo šta naplatiš. Samo sam želela da budeš srećan što sam pronašla nekoga ko me voli.“
Nije rekao ništa. Samo je spustio kovertu na sto i udaljio se.
Te večeri sam shvatila da postoje stvari koje novac može da plati, ali postoje i one koje nikada ne bi smele da imaju cenu. A najvažnije od svega jeste da ljubav ne bi trebalo da dolazi sa računom.