„Može, ostavite auto. Pogledaću ga čim završim ono što trenutno radim.“
On odmah izvadi novčanik i kaže:
„Platiću duplo, samo završi danas.“
Pogledao sam ga i sjetio se one dvojice dječaka na semaforu.
„Novac ne može baš sve da ubrza“, odgovorio sam.
Poslije pregleda ustanovio sam kvar. Ništa strašno, ali dio je morao da se naruči. Objasnio sam mu da će automobil biti gotov za nekoliko dana.
Počeo je da negoduje, ali tada su pored radionice prošla upravo ona dva dječaka. Prepoznao sam ih i pozvao.
Kupio sam im sok i nešto za jelo, a onda im dao da mi pomognu oko sitnih poslova u radionici za pristojnu naknadu.
Vlasnik Audija ih je odmah prepoznao. Ućutao je.
„Poznajete ih?“ pitao sam.
Spustio je pogled.
Nisam mu držao predavanje. Samo sam rekao:
„Čovjek se najbolje vidi po tome kako se ponaša prema onima od kojih nema nikakvu korist.“
Nekoliko dana kasnije došao je po automobil. Prije nego što je otišao, izvadio je novac i pružio ga dječacima.
Nisu ga odmah uzeli.
A meni je tada bilo jasno da se neke stvari ne popravljaju ključem i alatom.
Ponekad je čovjeku potreban kvar na automobilu da bi shvatio šta prvo treba da popravi kod sebe.