„Moraš razgovarati s njom.“
„S kim? Sa Verom?“
Otac je spustio pogled.
„Ne. Sa svojom majkom.“
Istog trenutka sam je pozvala. Kada sam joj rekla za fotografiju, nastala je duga tišina.
„Mama, ko je Vera i zašto je napisala da ona i tata ne smiju saznati za dijete?“
Majka je počela da plače.
„Zato što to dijete nisi bila ti“, rekla je.
Zaledila sam se.
Tada mi je priznala priču koju su skrivali više od trideset godina. Vera i moj otac bili su zajedno prije nego što je upoznao moju majku. Rastali su se naglo, a Vera mu nikada nije rekla da je trudna.
Godinama kasnije slučajno su se sreli. Tada mu je priznala da imaju sina, ali ga je zamolila da nikada ne pokušava da ga pronađe jer je dječak odrastao vjerujući da mu je drugi čovjek otac.
„A gdje je on sada?“ pitala sam.
Majka je samo rekla:
„Pogledaj ponovo fotografiju. U postavi vjenčanice bila je još jedna stvar.“
Odjurila sam kod krojačice.
Između dva sloja tkanine pronašla je mali požutjeli papir koji prvi put nije primijetila.
Na njemu je bilo ime, datum rođenja i broj telefona.
Ruke su mi se tresle dok sam okretala broj.
Javio se muškarac.
„Halo?“
Jedva sam izgovorila:
„Ne poznajete me… ali mislim da imamo istog oca.“
Nastala je tišina.
A onda je čovjek sa druge strane rekao nešto zbog čega sam morala da sjednem:
„Znao sam da ćeš me jednog dana pronaći.“