Mama se vratila iz sobe noseći staru fasciklu i malu kutiju. Spustila ih je ispred mene i rekla:
„Prije nego što kupiš stan, moraš nešto da znaš.“
Otvorila je fasciklu. Unutra su bile sve potvrde o uplatama koje sam joj slala posljednjih 15 godina. Nisam razumjela zašto ih je čuvala.
„Mama, šta je ovo?“
Tada je otvorila kutiju. U njoj je bila bankovna knjižica.
„Kredit sam otplatila prije skoro deset godina“, rekla je.
Zanijemila sam.
„Ali ja sam ti svakog mjeseca slala novac za rate!“
Majka je klimnula glavom.
„Znam. Nisam potrošila ni marku od onoga što si poslije toga slala.“
Otvorila sam knjižicu i ugledala iznos. Godinama je svaki moj euro stavljala na poseban račun, zajedno sa dodatnih 50 ili 100 eura koje sam slala njoj.
„Zašto mi nisi rekla?“
Uhvatila me je za ruku.
„Jer sam znala da će doći dan kada ćeš poželjeti nešto svoje. Htjela sam da imaš sigurnost ako se ikada vratiš kući.“
Oči su mi se napunile suzama. Ali onda je iz fascikle izvadila još jedan dokument.
Bio je to vlasnički list za mali stan.
Na njemu je stajalo moje ime.
„Mama… šta je ovo?“
Nasmešila se kroz suze.
„Novac koji si slala nije bio dovoljan, pa sam prodala komad zemlje koji mi je ostavio tvoj otac. Stan je već kupljen. Ovo su ključevi.“
Tada sam shvatila da sam 15 godina mislila da pomažem majci, a ona je sve vrijeme potajno gradila sigurnost za mene…