Već nekoliko jutara budila me je prije alarma. Kuhala bi kafu, donosila doručak i tiho sjedala pored mene. Primijetio sam da više ne spominje kiriju.
Jednog jutra rekao sam joj:
„Ne moraš ovo da radiš. Naš dogovor je bio jednostavan.“
Pogledala me je i odgovorila: „Znam. Ali meni već dugo nije jednostavno.“
Tada mi je priznala da je godinama živjela sama. Muž joj je preminuo, djeca su otišla u inostranstvo, a stan je počela izdavati jer joj je tišina postala nepodnošljiva.
„Tih 180 eura mi nikada nije bilo najvažnije“, rekla je. „Samo sam željela da ponovo imam nekoga s kim mogu popiti jutarnju kafu.“
Te riječi su me pogodile više nego što sam očekivao.
Naša veza više nije ličila na dogovor zbog kirije. Počeo sam da ostavljam novac na stolu, ali ona ga nije uzimala.
A onda me je jednog jutra probudila uplakana.
U ruci je držala pismo.
„Moja kćerka se vraća iz Njemačke“, rekla je. „Saznala je za nas.“
„I?“
Spustila je pogled.
„Rekla je da će danas doći i da će uraditi sve da te izbaci iz ovog stana.“
Nekoliko sati kasnije začulo se zvono na vratima. Kada sam ih otvorio, ispred mene je stajala žena koju sam poznavao mnogo prije nego što sam upoznao njenu majku…