Otvorio sam e-mail očekujući neku formalnu poruku o dokumentima koje sam ostavio u firmi.
Ali prva rečenica me je zaledila:
„Moram ti priznati nešto. Test zbog kojeg si dobio otkaz nije pokazao da nisi sposoban za posao.“
Pročitao sam je nekoliko puta.
Bivši menadžer je nastavio:
„Novi direktor je dobio zadatak da smanji troškove. Ti si bio među najplaćenijim radnicima zbog dvadeset godina staža. Nisu željeli da ti daju povišicu, ali nisu imali ni pravi razlog da te otpuste.“
Zato su, napisao je, nekoliko starijih zaposlenih poslali na novi „test sposobnosti“. Rezultati su predstavljeni kao konačni, iako niko nije objasnio šta zapravo znače.
A onda je došao dio zbog kojeg sam zanijemio.
„Prošle sedmice sistem je stao. Niko od novih zaposlenih nije znao kako da ga pokrene. Izgubili smo najvećeg klijenta, a direktor sada traži nekoga ko poznaje stari sistem.“
Na kraju poruke stajalo je:
„Žele da se vratiš. Nude ti veću platu od one koju si tražio, plus bonus. Direktor će te sutra nazvati.“
Sutradan je telefon zaista zazvonio.
Saslušao sam ponudu do kraja, a zatim rekao:
„Dvadeset godina sam dokazivao šta znam. Vi ste odlučili da 45 minuta pucanja balona vrijedi više od toga.“
S druge strane nastala je tišina.
„Vratiću se“, dodao sam, „ali ne kao zaposleni.“
Tražio sam ugovor kao vanjski konsultant, tri puta veću satnicu i plaćanje unaprijed.
Dva sata kasnije poslali su ugovor.
Potpisao sam ga uz osmijeh.
Test zbog kojeg sam ostao bez posla na kraju me naučio nešto mnogo važnije od bilo kakvog rezultata inteligencije:
Ponekad tek kada prestaneš moliti da te cijene, ljudi shvate koliko im zapravo vrijediš.