Kad iz zgrade izlazi žena od nekih četrdesetak godina. Pogleda prema mom automobilu, zatim izvadi telefon i počne da kuca.
Sekundu kasnije meni stiže poruka:
„Vidim da si se sakrio. Slobodno izađi, ne grizem.“
Nisam mogao vjerovati. Izašao sam iz haustora, a ona se počela smijati.
„Znači, ti si taj koji mi je blokirao auto?“
Priznao sam i izvinio se. Rekla je da se nije naljutila jer je vidjela da sam ostavio broj i obećao da ću se brzo vratiti.
Pitao sam je za onu poruku o kafi.
„Pa kad si mi već ostavio broj, pomislila sam da se malo našalim“, odgovorila je.
Otišli smo do obližnjeg kafića. Razgovor je tekao kao da se poznajemo godinama. Tek poslije pola sata shvatili smo da živimo u istoj ulici i da se vjerovatno svakodnevno mimoilazimo.
Kada smo krenuli nazad prema automobilima, zazvonio joj je telefon. Pogledala je ekran, a zatim mene.
„Ovo će ti biti zanimljivo“, rekla je i pokazala mi ko je zove.
Kada sam ugledao ime na ekranu, osmijeh mi je nestao s lica. Tu osobu sam poznavao veoma dobro…