…zgrade zajedno, sve sređene i nasmijane. Moja žena izlazi posljednja, u elegantnoj haljini i sa malom torbicom u ruci.
Odmah mi je bilo čudno jer mi je rekla da tog dana radi do kasno.
Prišao sam joj i pitao: „Gdje ste krenule?“
Pogledala me iznenađeno, a onda se počela smijati.
„Zar si stvarno mislio da te varam?“
Nisam znao šta da kažem.
Tada mi je objasnila da firma organizuje svečanu večeru povodom godišnjice poslovanja. Koleginice su je sedmicama nagovarale da ide, ali ona nije imala ništa posebno da obuče.
„Zato sam kupila novi veš i haljinu. Htjela sam da se poslije toliko vremena ponovo osjećam lijepo“, rekla je.
Bilo me je sramota zbog svega što mi je prolazilo kroz glavu.
Ali tada je jedna njena koleginica prišla i rekla:
„Čekaj… zar mu još nisi rekla šta se večeras objavljuje?“
Žena me je pogledala, zastala nekoliko sekundi i rekla:
„Nisam. Htjela sam da mu kažem tek kada budem sigurna.“
A ono što mi je zatim priznala potpuno me je zateklo…