…stajala je jedna od devojaka. Bila je bosa, uplašena i vidno uznemirena. Pogledala me je pravo u oči i tiho rekla:
„Molim vas, morate da mi pomognete. Nemam kome drugom da se obratim.“
Pozvao sam je da uđe i ponudio joj čašu vode. Nekoliko trenutaka ćutala je, kao da skuplja hrabrost da izgovori ono zbog čega je došla.
Onda mi je ispričala nešto što nisam mogao ni da zamislim. Rekla je da ona i njena drugarica nisu slučajno iznajmile baš tu kuću. Zapravo, tražile su nekoga ko živi sam, kome mogu da veruju i ko neće odmah postavljati suvišna pitanja.
„Večeras se dogodilo nešto strašno“, prošaputala je.
U tom trenutku začuo se automobil ispred kuće. Devojka je naglo ustala, pogledala kroz prozor i uhvatila me za ruku.
„Molim vas, nemojte mu reći da sam ovde…“