Julian me je gledao nekoliko sekundi, kao da prvi put shvata da više neću šutjeti.
„Ona je moja majka“, rekao je hladno. „Nemaš pravo da je izbaciš.“
Obrisala sam krv s usne i mirno odgovorila: „A ti nemaš pravo da me udariš. I oboje ćete večeras otići.“
Evelyn se nasmijala iz hodnika. „Dušo, ova kuća pripada mom sinu koliko i tebi.“
Tada sam otvorila ladicu i izvadila fasciklu koju sam godinama čuvala. Vlasnički list, ugovor o kupovini i dokumenti bili su isključivo na moje ime.
Julian je problijedio.
„Šta to radiš?“ upitao je.
„Ono što sam trebala uraditi mnogo ranije.“
Uzela sam telefon i pozvala policiju. Evelyn je prestala da se smije, a Julian je krenuo prema meni.
„Spusti telefon.“
Napravila sam korak unazad.
„Ne prilazi mi.“
Dvadeset minuta kasnije, dvojica policajaca stajala su u mom dnevnom boravku. Ispričala sam šta se dogodilo i pokazala povredu na usni.
Julian je pokušavao objasniti da je sve bio „običan bračni nesporazum“.
Ali tada je jedan policajac pogledao prema maloj kameri iznad ulaznih vrata.
„Da li ona snima i unutrašnjost hodnika?“
Pogledala sam Juliana.
Da.
I odjednom sam se sjetila nečega što je on potpuno zaboravio.
Kamera je snimila sve.