Ispostavilo se da je on sve ove godine živeo mnogo skromnije nego što su ljudi mislili, a razlog zbog kojeg se vratio u rodno selo bio je potpuno drugačiji od onoga što smo svi pretpostavljali.
Tog nedeljnog popodneva okupili smo se u njegovoj velikoj kući. Došli su moj otac, majka, tetka, njena deca, nekoliko rođaka i ja. Svi smo bili znatiželjni, jer stric nikada ranije nije sazivao porodične sastanke.
Na stolu su bili kafa, sokovi i kolači, ali atmosfera je bila neobično napeta.
Stric je sedeo na čelu stola, posmatrao nas nekoliko trenutaka, a onda polako progovorio:
„Dragi moji, znam da se po selu priča kako sam se vratio iz Austrije sa ogromnim bogatstvom. Neki od vas već su me pitali šta planiram sa kućama i zemljom. Danas želim da vam kažem istinu.“
Tetka se odmah nasmešila.
„Ma, brate, najvažnije je da si ti živ i zdrav. A sve ostalo će se lako podeliti.“
Stric ju je pogledao, ali nije odgovorio.
Umesto toga, izvadio je staru fasciklu iz fioke.
„Pre trideset godina otišao sam u Austriju sa jednom torbom i pedeset maraka u džepu. Radio sam sve što sam mogao. Čistio sam gradilišta, nosio džakove, radio noćne smene. Bilo je dana kada nisam imao novca ni za pristojan obrok.“
Svi smo ćutali.
„Nisam se ženio, nisam imao decu. Sve što sam zaradio ulagao sam u nekretnine i štednju. Danas imam dovoljno da do kraja života ne moram ništa da radim.“
Tetki su oči zasijale.
„Pa, hvala Bogu! Znači, dobro si prošao!“
Stric je klimnuo glavom.
„Jesam. Ali novac mi nije doneo ono što sam najviše želeo.“
„A šta je to?“, upitao sam.
„Porodicu koja me voli zbog mene, a ne zbog onoga što imam.“
Nastala je neprijatna tišina.
Zatim je stric izgovorio rečenicu koja nas je sve šokirala.
„Odlučio sam da svoje bogatstvo ne ostavim nikome od vas.“
Tetka je gotovo ispustila šoljicu.
„Kako to misliš nikome?! Pa mi smo tvoja krv!“
„Znam“, odgovorio je mirno. „Ali krvno srodstvo ne znači automatski i ljubav.“
Moj otac se namrštio.
„Brate, šta se dogodilo? Zašto tako govoriš?“
Stric je duboko uzdahnuo.
„Pre šest meseci, kada sam se vratio, odlučio sam da napravim jedan mali eksperiment. Nikome nisam rekao koliko novca imam. Obukao sam staru jaknu, vozio polovan automobil i ponašao se kao čovek koji jedva sastavlja kraj s krajem.“
Pogledao je tetku.
„Sećaš li se kada sam te zamolio da mi pozajmiš 100 evra za lekove?“
Tetka je pocrvenela.
„Pa… nisam tada imala.“
„Rekla si mi da ne možeš da izdržavaš čoveka koji je čitav život proveo u inostranstvu.“
Zatim se okrenuo jednom rođaku.
„A ti? Kada sam te pitao da mi pomogneš da popravim ogradu, rekao si da nemaš vremena. Ali kada si čuo da imam nekoliko kuća, odmah si počeo da me obilaziš.“
Rođak je spustio pogled.
„Nisam znao da me proveravaš.“
„Nisam vas proveravao zbog novca. Želeo sam da vidim ko će biti uz mene kada pomisli da nemam ništa.“
Tada je stric pogledao mene.
„A ti, sine, sećaš li se kada sam došao kod tebe prošle zime?“
Klimnuo sam glavom.
Naravno da sam se sećao.
Bila je hladna decembarska noć. Stric je došao promrzao i rekao da mu se automobil pokvario. Pozvao sam ga unutra, dao mu večeru i ponudio da prespava kod nas.
Sutradan sam ga odvezao do majstora i platio popravku, jer je tvrdio da trenutno nema dovoljno novca.
Nikada nisam tražio da mi vrati.
„Sećam se, striče. Pa šta s tim?“
Nasmešio se.
„Ti si jedini koji me nikada nije pitao koliko imam. Jedini koji me je pozvao na ručak bez ikakvog razloga. Jedini koji mi je rekao da, ako mi ikada zatreba, mogu da živim kod tebe.“
Osetio sam knedlu u grlu.
„Pa ti si moj stric. Zar je trebalo drugačije?“
Oči su mu zasuzile.
„Upravo zato sam doneo odluku.“
Ponovo je otvorio fasciklu.
„Kuću u kojoj sedimo pokloniću opštini, pod uslovom da se u njoj otvori dnevni centar za stare i usamljene ljude. Deo novca ostaviću za školovanje dece iz siromašnih porodica.“
Tetka je nervozno upitala:
„A ostatak?“
Stric je ćutao nekoliko sekundi.
„Ostatak će pripasti osobi koja mi je pokazala da dobrota još postoji.“
Svi pogledi okrenuli su se prema meni.
Nisam znao šta da kažem.
„Striče, nemoj… Nisam ti pomagao da bih nešto dobio.“
„Znam. Zato i zaslužuješ moje poverenje.“
Ali tada se dogodilo nešto što niko nije očekivao.
Moj otac je naglo ustao od stola.
„Ne možeš to da uradiš!“, povikao je.
Stric ga je iznenađeno pogledao.
„Zašto ne mogu?“
„Zato što postoji nešto što tvoj sinovac ne zna!“
U sobi je zavladala potpuna tišina.
Pogledao sam oca.
„Tata, o čemu govoriš?“
On je nekoliko trenutaka ćutao, a onda rekao:
„Pre nego što prihvatiš bilo šta od strica, moraš da saznaš šta se dogodilo pre trideset godina, kada je otišao u Austriju.“
Stric je prebledeo.
„Nemoj, molim te“, prošaputao je.
Ali otac nije stao.
„Dosta smo ćutali. Vreme je da se istina konačno sazna.“
Zatim se okrenuo prema meni.
„Sine, tvoj stric nije otišao u Austriju samo zbog posla. Otišao je zbog jedne odluke koju smo nas dvojica doneli, a koja je zauvek promenila život naše porodice.“
Osetio sam kako mi srce ubrzano lupa.
„Kakve odluke?“
Otac je spustio pogled.
„Postoji jedna osoba za koju si celog života verovao da je umrla. Ali istina je potpuno drugačija.“
Pogledao sam strica. Suze su mu tekle niz lice.
A onda je izvadio malu, požutelu fotografiju iz novčanika i pružio mi je.
Na fotografiji je bila mlada žena sa bebom u naručju.
Okrenuo sam fotografiju.
Na poleđini je pisalo moje ime i datum mog rođenja.
„Striče… ko je ova žena?“
On je duboko udahnuo i izgovorio rečenicu od koje su mi se noge odsekle:
„To je žena zbog koje sam pre trideset godina napustio sve. A sada je vreme da saznaš šta se zaista dogodilo sa njom…“