„Sram te bilo! Nisam očekivala da ćeš se tako ponašati prema mojoj ćerki! Poslala sam je kod tebe jer sam mislila da ćeš joj biti podrška, a ti si je, izgleda, jedva čekala izbaciti iz kuće!“
Ostala sam zatečena. Nisam mogla da verujem šta čujem.
„Tetka, čekaj malo. Ko je koga izbacio? Devojka je sama otišla kada je završila obaveze oko fakulteta. Niko joj nije rekao ni jednu ružnu reč!“
Ali tetka nije želela ni da me sasluša.
„Rekla mi je da si je stalno kritikovala, da si joj prebacivala za hranu i da si očekivala da ti čuva dete kao neka služavka!“
U tom trenutku mi je prekipelo.
„Tetka, da ti ja nešto kažem. Tvoja ćerka je kod nas spavala, jela i boravila potpuno besplatno. Nikada joj nisam tražila ni dinar. Jedino što sam je zamolila jeste da ne pravi buku dok beba spava. A za čuvanje deteta sam je pitala samo jednom, i kada je odbila, nisam joj ništa rekla.“
Tetka je na trenutak zaćutala.
„Pa dobro, možda je malo preterala, ali ipak je ona mlada…“
„Mlada jeste, ali nije dete. Ako je dovoljno odrasla da upiše fakultet i živi sama, onda je dovoljno odrasla i da poštuje tuđu kuću.“
Prekinula sam razgovor jer nisam želela da se svađam.
Mislila sam da će se sve na tome završiti.
Ali već sutradan dogodilo se nešto što nisam očekivala.
Pozvala me je majka i rekla da se po porodici priča kako sam sestru izbacila na ulicu, ostavila je bez hrane i tražila da mi čuva dete po ceo dan.
Nisam mogla da verujem.
Devojka koju sam primila u svoj dom sada je od mene napravila najgoru osobu u porodici.
Muž mi je rekao:
„Nemoj da se nerviraš. Mi znamo istinu. Ne moraš nikome ništa da dokazuješ.“
Ali meni nije bilo svejedno.
Odlučila sam da pozovem sestru i pitam je zašto je sve to ispričala.
Javila se posle nekoliko poziva.
„Šta hoćeš?“, upitala je hladno.
„Samo želim da znam zašto pričaš da sam te izbacila iz stana.“
Počela je da se smeje.
„Pa nisi me baš izbacila, ali si se ponašala kao da ti smetam.“
„Kako sam se ponašala?“
„Stalno si govorila da utišam telefon, da ne lupam vratima, da sklonim stvari sa stola. Osećala sam se kao da nisam dobrodošla.“
Duboko sam uzdahnula.
„Zato što imam malu bebu i zato što je ovo naš dom. Zar je toliko teško razumeti?“
„Pa dobro, ali ti si mene pozvala da dođem!“
„Jesam, zato što sam želela da ti pomognem, a ne zato što sam bila dužna da ti ispunjavam svaku želju.“
Tada je izgovorila nešto što me je posebno pogodilo.
„Iskreno, mama mi je rekla da si oduvek bila sebična i da ti nikada nije bilo stalo do naše porodice.“
Ostala sam bez reči.
Nisam mogla da verujem da tetka, kojoj sam godinama pomagala, tako govori o meni.
Prekinula sam razgovor.
Narednih nekoliko nedelja nisam se javljala ni tetki ni njenoj ćerki.
A onda je jednog popodneva neko pozvonio na vrata.
Otvorila sam i ugledala sestru.
Stajala je sa velikim koferom, uplakana i vidno uznemirena.
„Molim te, samo me saslušaj“, rekla je.
„Šta se dogodilo?“
„Mama me je izbacila iz kuće.“
Zbunjeno sam je pogledala.
„Kako to misliš?“
„Posvađale smo se. Rekla mi je da sam nezahvalna, da ništa ne radim i da samo očekujem da mi drugi sve obezbede.“
U sebi sam pomislila koliko je život ponekad čudan.
Ista ona žena koja je mene optuživala da sam prestroga sada je svojoj ćerki govorila gotovo iste stvari.
Sestra je počela da plače.
„Nemam gde da odem. Molim te, mogu li samo nekoliko dana da ostanem kod vas?“
Pogledala sam je i osetila kako se u meni bore ljutnja i sažaljenje.
Nisam želela da je ostavim bez pomoći, ali nisam mogla ni da dozvolim da se sve ponovi.
„Možeš da ostaneš večeras“, rekla sam. „Ali sutra ćemo razgovarati o tome kako dalje. Ovoga puta moramo da postavimo jasna pravila.“
Spustila je kofer i zagrlila me.
„Izvini za sve što sam pričala. Nisam shvatala koliko sam bila bezobrazna.“
Prvi put sam osetila da se iskreno kaje.
Ali onda je zazvonio njen telefon.
Na ekranu je pisalo „Mama“.
Sestra se javila, a ja sam sasvim slučajno čula tetkine reči:
„Jesi li stigla kod nje? Dobro. Samo se ponašaj kako smo se dogovorile. Ne sme da sazna pravi razlog zbog kojeg si se vratila.“
Sestra je prebledela.
Pogledala me je, a zatim brzo prekinula vezu.
„Kakav dogovor?“, upitala sam.
Nije odgovarala.
„Šta tetka ne želi da saznam?“
Počela je da plače još jače.
„Molim te, nemoj da se ljutiš. Nisam htela da te lažem.“
„O čemu se radi?“
Tada je iz torbe izvadila presavijen papir i pružila mi ga.
Bio je to dokument sa mojim imenom i prezimenom.
Kada sam pročitala prve dve rečenice, osetila sam kako mi srce ubrzano lupa.
Ispostavilo se da tetka nije poslala ćerku kod mene samo zbog fakulteta. Postojao je još jedan razlog, a sve je bilo povezano sa stanom koji smo muž i ja nedavno kupili.
Pogledala sam sestru i tiho upitala:
„Koliko dugo vas dve ovo planirate?“
Spustila je pogled i odgovorila:
„Od dana kada ste potpisali ugovor za stan. Ali moraš da znaš da mama nije jedina koja je umešana…“