Na vestima se začuo ozbiljan glas voditelja:
„Večeras je na autoputu u blizini Budimpešte došlo do oružane pljačke. Policija traga za dvojicom muškaraca koji su pobegli sa mesta događaja. Jedan od osumnjičenih je uhapšen, dok se za drugim intenzivno traga.“
Pogledao sam čoveka koji je sedeo pored mene. Lice mu je bilo belo kao kreč. Ruke su mu drhtale, a pogled nije skidao sa radija.
„Šta je bilo, prijatelju?“, upitao sam ga.
Nije odgovorio.
Voditelj je nastavio:
„Policija upozorava vozače da ne primaju nepoznate osobe u vozila, jer se sumnja da begunac pokušava da napusti područje.“
U tom trenutku čovek je naglo pružio ruku i ugasio radio.
„Dosta je vesti“, rekao je promuklim glasom.
Osetio sam kako mi se stomak steže.
Vozim kamion više od dvadeset godina. Prošao sam hiljade kilometara, upoznao svakakve ljude i naučio da prepoznam kada nešto nije u redu.
A ovaj čovek je nešto ozbiljno skrivao.
Pokušao sam da ostanem miran.
„Kako se zoveš?“, upitao sam.
„Marko.“
„Odakle si, Marko?“
„Iz Srbije.“
„A šta radiš ovde po ovom nevremenu?“
Pogledao me je pravo u oči.
„Bolje ti je da ne znaš.“
U kabini je zavladala tišina.
Kiša je udarala po šoferšajbni, brisači su jedva stizali da uklone vodu, a ispred nas se pružao mračan autoput.
Posle nekoliko minuta primetio sam da Marko stalno gleda u retrovizor.
„Prati li nas neko?“, upitao sam.
„Samo vozi“, odgovorio je.
Tada sam ugledao nešto što mi je sledilo krv u žilama.
Ispod njegove jakne virio je predmet koji je ličio na pištolj.
Nisam znao da li je pravi, ali nisam želeo da saznam.
„Slušaj, prijatelju“, rekao sam što sam mirnije mogao, „za pet kilometara je pumpa. Tamo ću stati, možeš da pozoveš pomoć.“
Okrenuo se prema meni.
„Nećeš stati.“
„Kako misliš?“
„Rekao sam da nećeš stati!“
Srce mi je počelo lupati kao ludo.
Pokušao sam da smislim kako da izađem iz ove situacije, a da ne ugrozim svoj život.
Tada mu je zazvonio telefon.
Pogledao je ekran i odmah odbio poziv.
Posle nekoliko sekundi stigla mu je poruka.
Pročitao ju je i počeo da plače.
To me je potpuno zbunilo.
Čovek koji mi je malopre pretio sada je sedeo pored mene i jecao kao dete.
„Šta se desilo?“, upitao sam.
Dugo je ćutao.
A onda je izgovorio:
„Nisam ja opljačkao nikoga. Moj brat je to uradio. Ja sam pokušao da ga zaustavim.“
Pogledao sam ga s nevericom.
„Pa zašto onda bežiš?“
„Zato što je brat upucao čoveka. A policija misli da sam ja kriv.“
Nisam znao da li da mu verujem.
„Ako si nevin, idi u policiju.“
Gorko se nasmejao.
„Da je tako jednostavno, ne bih sada sedeo ovde.“
Zatim je iz unutrašnjeg džepa izvadio mali telefon.
„Na ovom telefonu je snimak. Sve se vidi. Moj brat, pljačka, pucnjava. Sve.“
„Pa to ti je dokaz!“
„Jeste. Ali moj brat zna da ga imam. I poslao je ljude da me pronađu.“
U tom trenutku iza nas su se pojavila dva automobila.
Vozili su velikom brzinom, jedan iza drugog.
Marko je pogledao u retrovizor i prebledeo.
„To su oni!“, povikao je.
„Ko oni?!“
„Ljudi mog brata! Nemoj da usporavaš!“
Pogledao sam u retrovizor. Crni automobil približavao se mom kamionu.
Zatim je počeo da blica dugim svetlima.
Drugi automobil prešao je u levu traku i vozio paralelno s nama.
Osetio sam kako mi hladan znoj klizi niz leđa.
„Marko, šta si mi ovo napravio?! Imam ženu i dvoje dece kod kuće!“
„Znam. Izvini. Nisam imao kome drugom da se obratim.“
Tada sam doneo odluku.
Neću dozvoliti da nas neko zaustavi na mračnom autoputu.
Uključio sam hands-free i pozvao hitni broj 112.
Kratko sam objasnio gde se nalazimo, šta se dešava i da nas prate sumnjiva vozila.
Operater mi je rekao da nastavim do najbližeg osvetljenog odmorišta i da ne izlazim iz kamiona dok policija ne stigne.
Marko me je gledao u čudu.
„Zašto si pozvao policiju?“
„Zato što neću da poginem zbog tvoje porodične svađe!“
Desetak minuta kasnije ugledali smo svetla policijskih vozila na odmorištu.
Crni automobili iza nas naglo su usporili.
Jedan je skrenuo na izlaz, dok je drugi nastavio pravo.
Zaustavio sam kamion pored policijske patrole.
Marko je podigao ruke i rekao:
„Neću praviti probleme. Samo želim da pokažem snimak.“
Policajci su ga izveli iz kabine, pregledali i odveli da da izjavu.
Ja sam ostao pored kamiona, tresući se od straha.
Mislio sam da je sve završeno.
Ali onda mi je prišao jedan stariji policijski inspektor.
„Gospodine, moram nešto da vas pitam. Da li ste ovog čoveka ranije poznavali?“
„Nikada ga u životu nisam video.“
Inspektor me je dugo posmatrao.
„Jeste li sigurni?“
„Apsolutno.“
Tada je izvadio fotografiju iz fascikle.
Na slici je bio Marko, ali mnogo mlađi.
Pored njega stajao je još jedan muškarac.
Kada sam ugledao njegovo lice, noge su mi se odsekle.
Bio je to moj rođeni brat, kojeg nisam video punih petnaest godina.
„Odakle vam ova fotografija?“, upitao sam drhtavim glasom.
Inspektor je spustio pogled.
„Gospodine, čovek kojeg ste večeras povezli nije slučajno stajao pored puta.“
„Kako to mislite?“
„Prema onome što nam je upravo rekao, on je već nekoliko dana pokušavao da pronađe baš vas.“
Osetio sam kako mi srce preskače.
„Zašto mene?“
Inspektor je duboko uzdahnuo.
„Zato što vaš brat nije nestao pre petnaest godina onako kako vam je porodica rekla. A ovaj čovek tvrdi da zna šta mu se zaista dogodilo.“
U tom trenutku shvatio sam da sam te kišne noći na mađarskom autoputu možda sasvim slučajno otvorio vrata tajni koja je petnaest godina uništavala moju porodicu.
A ono što sam saznao sledećeg jutra promenilo je sve što sam mislio da znam o sopstvenom bratu…