Prišao mi je s leđa i tiho izgovorio moje ime. Ukočila sam se od straha, ne znajući šta namjerava. Polako sam se okrenula, a on me pogledao ozbiljnije nego ikada prije.
„Moram nešto da te pitam, ali želim da budeš potpuno iskrena“, rekao je.
Srce mi je ubrzano kucalo. Pomislila sam na muža i dijete, na našu tešku situaciju i na to koliko nam znači novac koji zarađujem kod njega.
A onda je izgovorio nešto što me potpuno zateklo.
„Znam da ti je muž bolestan i da jedva sastavljate kraj s krajem. Zašto mi nikada nisi rekla koliko vam je teško?“
Spustila sam pogled i odgovorila da nisam željela ničije sažaljenje. Radila sam pošteno i nisam očekivala ništa osim svoje plate.
Starac je nekoliko trenutaka ćutao, a zatim me zamolio da sjednem. Iz fioke je izvadio staru fotografiju na kojoj su bili mlada žena i dječak.
„Ovo su moja supruga i sin. Oboje sam izgubio prije mnogo godina. Od tada živim sam u ovoj ogromnoj kući.“
Dok je pričao, oči su mu se napunile suzama. Rekao mi je da ga moja briga za porodicu podsjeća na njegovu pokojnu suprugu.
Zatim je izvadio kovertu i pružio mi je.
„Ovo je za tebe. Ali obećaj mi da je nećeš otvoriti dok ne dođeš kući.“
Nisam željela da prihvatim, ali je toliko insistirao da sam na kraju pristala.
Te večeri, kada su muž i dijete zaspali, sjela sam za kuhinjski sto i otvorila kovertu.
Unutra nije bio samo novac. Nalazio se i jedan dokument sa mojim imenom.
KADA SAM PROČITALA ŠTA PIŠE NA NJEMU, POČELA SAM DA PLAČEM. NISAM MOGLA DA VJERUJEM ŠTA JE TAJ ČOVJEK URADIO ZA MOJU PORODICU…