Tetka me nazvala i odmah počela povišenim tonom:
„Sram te bilo! Kako si mogla tako da se ponašaš prema mojoj ćerki? Došla je kod vas da upiše fakultet, a ti si je ponizila i praktično isterala iz kuće!“
Ostala sam zatečena. Nisam mogla da verujem šta slušam.
„Tetka, čekaj malo. Niko je nije isterao. Ugostili smo je, hranili, dali joj posebnu sobu i trudili se da joj ništa ne nedostaje. Jedino što sam tražila jeste da poštuje naš dom i da ne pravi buku dok beba spava.“
Ali tetka me nije ni slušala.
„Pa šta ako je mlada? Zar si zaboravila kakva si ti bila u njenim godinama? Mogla si malo da joj progledaš kroz prste!“
Tada mi je prekipelo.
„Tetka, jedno je biti mlad, a drugo ne poštovati ljude kod kojih boraviš. Nisam tražila da mi čisti stan, kuva ručak ili čuva dete svaki dan. Zamolila sam je samo jednom da mi pomogne dva sata, a ona mi je odgovorila kao da sam joj najveći neprijatelj.“
Nastala je tišina.
A onda je tetka izgovorila nešto što me potpuno šokiralo:
„Pa zato ste vi porodica! Valjda je normalno da je izdržavate dok ne završi fakultet. Planirala je da ostane kod vas najmanje četiri godine!“
Zanemela sam.
„Četiri godine?!“ upitala sam. „Kako misliš četiri godine? Nama niko ništa nije rekao!“
„Pa šta si očekivala? Da moje dete plaća stan kad vi imate svoj?“
U tom trenutku shvatila sam da njen dolazak od nekoliko dana uopšte nije bio slučajan. One su već napravile plan, samo su zaboravile da pitaju mene i mog muža.
Mirno sam odgovorila:
„Tetka, volim vas obe, ali naš stan nije studentski dom. Imamo malu bebu, kredit i svoje obaveze. Niko ne može odlučivati umesto nas ko će živeti u našoj kući.“
Tetka je ljutito prekinula vezu.
Mislila sam da je tu kraj, ali dva sata kasnije zazvonilo je zvono na vratima.
Otvorila sam i ugledala sestru od tetke sa dva ogromna kofera.
Nasmešila se i rekla:
„Mama kaže da si se smirila. Evo mene, vratila sam se! Gde da ostavim stvari?“
Pogledala sam je, a zatim koferе, i prvi put u životu odlučila da ne prećutim.
„Dušo, izgleda da ti mama nije prenela najvažniji deo našeg razgovora.“
U tom trenutku iza mene se pojavio muž i rekao:
„Nema problema, ja ću joj pomoći oko kofera.“
Pomislila sam da će stati na njenu stranu, ali onda je dodao:
„Odvešću te do najbližeg studentskog doma. Pomoći ćemo ti da pronađeš smeštaj, ali kod nas ne možeš ostati.“
Devojka je ostala bez reči.
Te večeri muž me zagrlio i rekao:
„Pomagati porodici je lepo, ali ne po cenu mira u sopstvenoj kući.“
I tada sam shvatila jednu važnu stvar: Nije sebično postaviti granice. Sebično je očekivati da drugi žrtvuju svoj mir samo zato što ste rodbina.
A vi, šta biste uradili na mom mestu? Da li biste je pustili da ostane ili biste postupili isto kao ja?