Skočim, potrčim za njim i viknem:
„Hej, čekaj!“
Momak se okrenuo, a ja sam pokušala da sakrijem neprijatnost.
„Zapravo… drugarica mi je javila da kasni. Ako još želiš, možemo popiti onu kafu.“
Pogledao me je nekoliko sekundi, pa se nasmijao.
„Maloprije si čekala nekoga, a sada više ne čekaš?“
Osjetila sam kako crvenim.
Pogledao je prema automobilu, pa ponovo prema meni.
„Znaš, Porsche nije moj. Prijatelj mi ga je pozajmio za put. Ja vozim deset godina staru Škodu.“
Nisam znala šta da kažem.
A onda je dodao:
„Ali dobro je što si potrčala. Sad oboje znamo zašto si se predomislila.“
Sjeo je u automobil i otišao.
Vratila sam se za sto postiđena. Tog dana nisam izgubila bogatog muškarca, kako sam na trenutak pomislila.
Dobila sam mnogo vredniju lekciju: nikada ne procjenjuj čovjeka po odjeći koju nosi, niti po automobilu koji vozi.