„Kakve stvari?“, pitala sam zbunjeno.
Čovjek je zastao, a onda tiho rekao:
„Vaša kćerka i zet nisu mi rekli da ste vi poklonili kuću. Rekli su da ste samo privremeno prijavljeni ovdje i tražili da vam ništa ne govorim dok ne potpišemo ugovor.“
Osjetila sam kako mi se noge odsijecaju.
„A zašto ste onda mene pozvali?“
„Zato što sam juče došao da još jednom pogledam kuću. Komšinica mi je rekla da ovdje živite više od trideset godina i da ste kuću prepisali kćerki. Nisam želio da učestvujem u tome dok vi ništa ne znate.“
Odmah sam pozvala advokata i odnijela mu dokumentaciju koju sam sačuvala.
Kada je pregledao papire, pronašao je nešto što sam potpuno zaboravila.
Prilikom poklanjanja kuće ugovorom sam zadržala doživotno pravo stanovanja i korištenja kuće.
Kćerka i zet mogli su pokušati da je prodaju, ali moje pravo nije jednostavno nestajalo prodajom.
Te večeri su došli kod mene ljuti.
„Mama, zašto sve komplikuješ? Kupili bismo ti lijep stan.“
Pogledala sam kćerku i rekla:
„Nije problem u stanu. Problem je što ste odlučili o mom životu, a da mene niste ni pitali.“
Nastala je tišina.
Sutradan me kupac ponovo nazvao.
„Odustajem od kupovine“, rekao je. „Ne želim kuću zbog koje će se porodica raspasti.“
Tada sam donijela odluku koju niko nije očekivao.
Pozvala sam kćerku i rekla:
„Kuću sam ti poklonila iz ljubavi. Ali pravo da odlučuješ gdje ću ja provesti ostatak života — to ti nikada nisam poklonila.“