Kad sam odmotala papir, unutra nije bilo ni pisma ni poklona. Bio je mali ključ i ceduljica na kojoj je pisalo:
„Ako se jednog dana razočaraš, idi na mjesto gdje smo se prvi put poljubili. Tamo ćeš shvatiti zašto sam te pustio.“
Srce mi je počelo lupati. Nisam znala šta da mislim, ali sam istog dana otišla tamo.
Na klupi pored rijeke nalazila se mala metalna kutija. Ključ je odgovarao.
Unutra su bile naše stare fotografije, narukvica koju sam mu poklonila na početku veze i pismo.
„Znao sam da te ne mogu zadržati ako želiš nekog drugog. Zato sam te pustio. Nisam želio da se boriš između nas dvojice. Samo sam želio da budeš srećna. Ako ovo ikada pročitaš, nemoj se vraćati zato što si ostala sama. Vrati se samo ako me još voliš.“
Sjedila sam na toj klupi i plakala.
Tek tada sam shvatila zašto se one večeri ponašao tako mirno.
Nije želio da ponizi ni mene ni čovjeka zbog kojeg sam ga ostavila.
Tri dana sam skupljala hrabrost, a onda sam otišla pred njegova vrata.
Pozvonila sam.
Vrata je otvorila žena koju nikada ranije nisam vidjela.
Pogledala me i tiho rekla:
„Ti si ona zbog koje je ovu kutiju čuvao sedam godina, zar ne?“