Najgore od svega bilo je ono što je djed govorio mojoj mami kada misli da ga ja ne čujem.
„Ova kuća je moja. Ako ti se ne sviđa, uzmi kćerku i idi.“
Mama bi samo ćutala. Znala sam da nema gdje da ode i da nema dovoljno novca da započnemo život same.
Jedne večeri više nisam mogla da izdržim. Rekla sam mami da moramo otići, makar privremeno kod njene prijateljice. Ona je zaplakala i tada mi prvi put priznala nešto što je mjesecima skrivala.
„Tvoj otac je ostavio nešto za tebe. Djed ne zna da ja znam.“
Izvadila je staru kovertu koju je pronašla među tatinim dokumentima. U njoj je bilo pismo i podatak o računu otvorenom na moje ime.
Tata je, izgleda, godinama odvajao novac za moje školovanje.
Ali na kraju pisma stajala je još jedna rečenica:
„Ako mi se nešto dogodi, obavezno provjerite dokumente za kuću. Nije sve onako kako djed govori.“
Sutradan smo mama i ja otišle kod advokata.
Kada je pregledao papire, podigao je pogled prema nama i rekao:
„Mislim da vaš djed nema pravo da vas izbaci iz te kuće.“
Ono što smo zatim saznale potpuno je promijenilo naš život…