Telefon mi je zazvonio oko ponoći. Bila je njegova majka. Glas joj je drhtao dok je govorila:
„Izvini što zovem ovako kasno, ali moram nešto da te pitam. Znaš li gdje je on? Rekao mi je da večeras ide s tobom.“
U tom trenutku kao da mi se sve složilo. Znači, nije bio kod nje.
Nisam joj ništa rekla o onome što sam pronašla u automobilu. Samo sam odgovorila da ne znam gdje je i spustila slušalicu.
Kada se vratio kući, ponašao se potpuno normalno. Pitala sam ga kako mu je majka, a on je bez razmišljanja rekao:
„Dobro je. Trebalo joj je nešto pomoći oko kuće.“
Tada sam znala da laže.
Stavila sam telefon na sto i rekla:
„Čudno. Tvoja majka me večeras zvala i pitala gdje si.“
Lice mu je odjednom problijedilo.
Dugo je ćutao, a onda sjeo i rekao:
„Moram ti nešto priznati. Ali nije ono što misliš.“
Ono što je zatim izvadio iz džepa ostavilo me bez riječi…