Rekao mi je da mu treba pomoć oko nečega u dvorištu i da poslije možemo sjesti i pojesti nešto. Čim sam stigao, primijetio sam da je nekako zamišljen. Na stolu su bila samo dva tanjira.
Poslije nekoliko minuta izvadio je kovertu i gurnuo je prema meni.
„Znam da ovo nećeš lako prihvatiti, ali moram da te zamolim za nešto.“
Pomislio sam da mu treba novac. Već sam u glavi odlučio da ću mu dati koliko god zatraži. Ali kada sam otvorio kovertu, unutra nije bio račun niti molba za pozajmicu.
Bio je ugovor.
Pogledao sam ga zbunjeno, a on je rekao:
„Godinama odbijam tvoj novac jer nisam želio da naše prijateljstvo ikada ima cijenu. Ali sada mi trebaš kao prijatelj, ne kao bogataš.“
Tek tada mi je ispričao da je mjesecima štedio kako bi pokrenuo mali posao, ali mu je nedostajao posljednji dio novca. Nije tražio da mu ga poklonim. Tražio je da budemo partneri i insistirao da svaki euro koji uložim bude zapisan.
Tada sam shvatio nešto što mi sav novac koji imam nikada nije mogao kupiti — pored sebe sam imao čovjeka kojem je moje prijateljstvo vrijedilo više od mog računa u banci.
Potpisao sam ugovor, ali sam mu pružio ruku i rekao:
„Posao ćemo dijeliti pola-pola. Ali ono što si ti meni bio sve ove godine ne može se platiti nikakvim novcem.“