Pozvala sam je i tiho rekla:
„Dušo, izvini što te zovem zbog ovoga, ali nedostaje mi 200 maraka da platim račune i kupim drva.“
Sa druge strane nastala je tišina.
Očekivala sam da će reći da će mi poslati novac, ali njen odgovor me potpuno zatekao:
„Mama, ne mogu sada. Imamo svoje troškove.“
Rekla sam da razumijem i spustila slušalicu. Bilo me je sramota što sam je uopšte pitala.
Sutradan ujutro neko je pokucao na vrata.
Pomislila sam da je komšija, ali kada sam otvorila, ispred kuće je stajao moj sin. Nisam ga vidjela skoro dvije godine.
Bez riječi me je zagrlio i pružio mi kovertu.
„Kako si znao?“ pitala sam.
Spustio je pogled.
„Sestra me sinoć zvala. Rekla mi je da ti treba pomoć.“
U koverti nije bilo 200 maraka. Bilo je mnogo više.
„Ne mogu ovo uzeti“, rekla sam.
A onda je sin izvadio dokument iz torbe.
„Mama, nisam došao samo zbog novca. Došao sam jer sam juče saznao nešto o ovoj kući što ti tata nikada nije stigao reći.“
Kada sam pročitala prvu stranicu, morala sam sjesti.
Kuća u kojoj sam živjela više od trideset godina skrivala je tajnu za koju nisam znala ni ja ni moja djeca…