…trudna.
Doktor je rekao da je trudnoća još uvijek rana, ali da su joj zbog iscrpljenosti, niskog pritiska i toga što tog jutra ništa nije jela, naglo pozlilo.
Djevojka je samo gledala u doktora i ponavljala:
„Ali to nije moguće…“
Pomislio sam da je uplašena jer je mlada, ali onda je izgovorila nešto što nisam očekivao:
„Meni su prije tri godine rekli da nikada neću moći imati djecu.“
Doktor joj je objasnio da mora uraditi dodatne pretrage i da prethodna dijagnoza ne znači nužno da je trudnoća nemoguća.
Kad smo ostali sami, počela je plakati.
Rekla mi je da je prije nekoliko mjeseci ostala bez roditelja i da praktično nema nikoga kome bi mogla javiti vijest.
Pitao sam je za oca djeteta.
Tada je spustila pogled.
„Ne zna da sam trudna. Zapravo, ni ja nisam znala do danas.“
U tom trenutku zazvonio joj je telefon.
Na ekranu je pisalo samo: Mama.
Djevojka se ukočila.
„Rekli ste da su vam roditelji preminuli“, pitao sam zbunjeno.
Nije se javila.
Telefon je ponovo zazvonio.
Treći put sam joj rekao da bi možda trebalo da odgovori.
Drhtavom rukom prihvatila je poziv i uključila zvučnik.
Sa druge strane čuo se ženski glas:
„Molim te, nemoj prekidati. Znam da su ti rekli da smo mrtvi, ali to nije istina.“
Djevojka je problijedjela.
„Ko ste vi?“
Žena je nekoliko sekundi ćutala, a zatim rekla:
„Ja sam tvoja biološka majka.“
Djevojka je počela da plače i pitala gdje je bila svih ovih godina.
Odgovor je bio još čudniji:
„Nisam te napustila. Neko se potrudio da ti povjeruješ da jesam.“
A onda je žena izgovorila moje ime.
Zaledio sam se.
Nikada ranije nisam vidio djevojku, niti sam poznavao njenu porodicu.
„Kako znate ko je sa mnom?“, upitao sam.
Žena je odgovorila:
„Zato što nije slučajno što ste se vas dvoje jutros našli u istom autobusu.“
Tada je rekla nešto zbog čega sam morao sjesti.
„Pitajte svog oca šta se dogodilo prije 22 godine. On zna ko je ova djevojka.“