Nana Emina je živela u jednoj od onih starih, bosanskih kuća na strmoj padini, koja je mirisala na dunje i prošla vremena. Bila je siromašna kao crkveni miš, a njeno jedino bogatstvo, ono u šta je gledala kao u svetinju, bio je veliki, ručno tkani bosanski ćilim koji je prekrivao neravni drveni pod njene dnevne sobe. Taj ćilim je bio njen miraz, uspomena na rahmetli muža, i jedina stvar koja je davala boju njenom sivom životu.
Njen prvi komšija bio je Tarik, mlad čovek sa troje male dece i bolesnom ženom. Tarik je bio vredan, radio je na građevini, ali je te zime ostao bez posla. Dugovi su ga stisli kao omča.
Tog petka, Emina je kroz svoj prozor videla vozilo elektrodistribucije. Videla je radnike sa kleštima i Tarika kako stoji na snegu, u papučama, i plače. “Molim vas, ne secite,” govorio je, glasom koji se lomio. “Imam bebu. Smrznuće se. Platiću sledeće nedelje, kunem se.” Radnici su samo odmahivali glavom. Naređenje je naređenje.
Emina se povukla u sobu. Srce joj se cepalo. Znala je šta znači zima bez grejanja. Pogledala je u svoj ćilim. Njene šare su pričale priču njenog života. Ali onda je čula plač Tarikove dece iz susedne kuće.
Odluka je pala u sekundi, teška i bolna. Emina je smotala teški ćilim, naprežući svoja stara leđa. Prebacila ga je preko ramena i izašla na zadnja vrata, da je Tarik ne vidi. Odnela ga je kod lokalnog trgovca starinama, čoveka koji je znao da ceni dobar rad, ali je isto tako znao da nanjuši nevolju i obori cenu.
“Dvesta maraka,” rekao je trgovac hladno. Ćilim je vredeo pet puta više. “Daj pare,” rekla je Emina, ne cenkajući se. “Žurim.”
Otrčala je do radnika elektrodistribucije koji su već bili na banderi. “Stanite!” viknula je, mašući novčanicama. “Evo! Plaća se! Ne secite!” Platila je Tarikov dug do poslednjeg feninga. Kada je Tarik izašao i video je, Emina je već zamakla u svoju avliju.
Vest se prosua mahalom brže od požara. Komšinica Senada, koja je sve videla, nije propustila priliku da ogovara. “Luda Emina,” smejala se na česmi. “Prodala je onaj svoj ćilim, jedinu stvar koja je vredela u onoj straćari, da bi platila struju onom nesposobnjakoviću! Sad hoda po golim daskama. Umreće od hladnoće odozdo, a niko joj ni hvala neće reći.”
Selo joj se smejalo. Smatrali su je naivnom staricom koja baca biserje. Emina je ćutala. Nije rekla Tariku šta je uradila; rekla mu je da je “neki anonimni donator” platio. Tarik je ubrzo nakon toga dobio posao u Nemačkoj i odveo porodicu. Emina je ostala sama, u kući bez ćilima, gde je hladnoća izbijala iz poda i ulazila joj u kosti, ali je svako veče gledala u svetlo u Tarikovoj kući (koju su sada izdavali) i grejala se mišlju da je učinila dobro delo.
Prošla je godina dana. Emina je zaboravila na ćilim, ali sudbina nije.
Jednog sunčanog jutra, uska ulica je bila blokirana. Ogroman kamion sa stranim tablicama pokušavao je da se probije do Emine kuće. Iza kamiona išao je crni, luksuzni automobil.
Kamion je stao tik ispred Emine kapije, blokirajući cijelu ulicu. Senada i ostale komšinice odmah su izletjele na prozore, brišući ruke o pregače. “Što je ovo sad? Da nisu došli da je isele?” šaputale su zlobno.
Iz luksuznog automobila izašao je čovjek u skupom odijelu. Bio je to Tarik. Ali ne onaj pogrbljeni, očajni Tarik od prije godinu dana. Ovaj čovjek je zračio uspjehom. S njim je bila i njegova žena, zdrava i nasmijana.
Tarik je otvorio kapiju i ušao u Eminino dvorište. Emina je izašla na prag, držeći se za štok vrata, uplašena. “Tarik, sine? Što se dešava?”
Tarik joj je prišao i poljubio ruku. “Došao sam da vratim dug, neno,” rekao je, a u očima su mu se caklile suze. “Saznao sam. Trgovac mi je sve ispričao kad sam se vratio da otkupim tvoj ćilim.”
Dao je znak radnicima.
Dvojica momaka su iz kamiona iznijela nešto veliko, umotano u plastiku. Kada su to unijeli u Emininu dnevnu sobu i razmotali, Emina je vrisnula. Bio je to njen ćilim. Očišćen, popravljen, ljepši nego ikad. Prostrli su ga na onaj hladni pod.
“Ali to nije sve,” rekao je Tarik.
Iz kamiona su počeli iznositi kutije. Novi frižider. Televizor. Mašinu za veš. I na kraju, potpuno novu peć na drva, onu modernu koja grije cijelu kuću.
Senada je gledala preko ograde, otvorenih usta, pozelenjela od zavisti.
“Tarik, sine, ne treba, ja…” plakala je Emina.
“Treba, neno,” rekao je Tarik čvrsto. “Onog dana, ti nisi platila samo struju. Platila si mi nadu. Da su nam isključili struju, smrznuli bismo se. Razboljeli bismo se. Ne bih mogao otići na onaj razgovor za posao u Njemačku. Ti si me spasila.”
Tarik je izvadio kovertu. “Ovo je za drva. Za hranu. Za sve što ti treba do kraja života. Ja ću se brinuti o tebi, kao što si se ti brinula o nama kad nitko drugi nije htio.”
Emina je sjedila na svom starom ćilimu, okružena novim stvarima, i plakala. Ne od tuge, već od spoznaje da dobrota, ona prava, tiha i nesebična, nikada ne propada. Ona se uvijek vrati, često na četiri točka i s punim rukama poklona, baš onda kad misliš da si zaboravljen.