U vožnji mi je ponudio da svratimo na kafu jer je, kako je rekao, video da mi nije dobro. Ljubazno sam odbila, ali je insistirao da barem popijem malo vode. Delovao je toliko pristojno da sam se na trenutak zapitala zašto sam uopšte bila nepoverljiva.
Kada smo stigli do moje ulice, zahvalila sam mu se i krenula da izlazim. Tada me je zaustavio.
„Izvini, ali mislim da bi trebalo nešto da ti kažem“, rekao je tiho.
Pogledala sam ga, a on je izvadio telefon i pokazao mi fotografiju. Na njoj sam bila ja, ispred jednog restorana, nekoliko sati ranije.
„Kako imaš ovu fotografiju?“ upitala sam zbunjeno.
Tada je izgovorio ime mog muža.
Ostala sam bez reči. Ispostavilo se da taj čovek nije slučajno naišao na mene. Poznavao je moju porodicu mnogo bolje nego što sam mogla da zamislim.
A onda mi je rekao nešto zbog čega sam potpuno zaboravila na glavobolju i pijanstvo:
„Večeras nisam prvi put čuo za tebe. Već mesecima pokušavam da stupim u kontakt s tobom, jer postoji nešto što tvoj muž krije.“
U tom trenutku telefon mi je zazvonio. Na ekranu je pisalo njegovo ime… 😨