Njegova majka je polako otvorila stari porodični album i počela da pokazuje fotografije iz mladosti.
Sjedila sam pored svog vjerenika Marka, pokušavajući da se nasmiješim, ali nešto u meni govorilo mi je da će se te večeri dogoditi nešto neobično.
„Pogledaj, sine, ovo je fotografija sa našeg ljetovanja prije trideset godina“, rekla je njegova majka.
Na slici je bila mlada žena duge crne kose, nasmijana i zagrljena s nekoliko prijateljica.
Kada sam je ugledala, srce mi je preskočilo.
NA FOTOGRAFIJI JE BILA MOJA MAJKA!
Prepoznala bih je među hiljadu žena. Isti osmijeh, iste oči i mali mladež iznad usne.
„Ko je ova žena?“, upitala sam drhtavim glasom.
Markova majka me je pogledala.
„To je moja nekadašnja najbolja prijateljica. Zvala se Vesna. Zašto pitaš?“
Osjetila sam kako mi se krv ledi u žilama.
Moja majka se zvala Vesna.
„Gdje ste je upoznali?“, upitala sam.
„Odrasle smo zajedno. Bile smo nerazdvojne sve dok se nije dogodilo nešto strašno.“
Marko je primijetio da sam problijedjela.
„Ljubavi, je li ti dobro?“
Nisam odgovorila.
Njegova majka je nastavila:
„Vesna je bila prelijepa djevojka, ali život joj nije bio lak. Zaljubila se u pogrešnog čovjeka i ostala trudna. On je bio iz bogate porodice i nije želio da prizna dijete.“
Srce mi je počelo ubrzano lupati.
„Šta se dogodilo s njom?“, jedva sam izgovorila.
„Otišla je iz grada. Nikada više nisam čula za nju.“
Pogledala sam fotografiju još jednom.
Nije bilo nikakve sumnje.
To je bila moja majka.
Tada sam odlučila da prvi put kažem istinu.
„Gospođo, ta žena je moja majka.“
U prostoriji je nastala potpuna tišina.
Markova majka je ispustila album iz ruku.
„Šta si rekla?!“
„Vesna je moja majka. Živa je. Živi u malom gradu iz kojeg sam otišla prije nekoliko godina.“
Žena je prekrila usta rukom.
„Bože dragi… Pa to nije moguće!“
Marko me je zbunjeno gledao.
„Rekla si mi da su ti roditelji umrli.“
Suze su mi krenule niz lice.
„Lagала sam. Stidjela sam se svoje prošlosti. Ljudi su me cijelog života ponižavali zbog majke. Nisam željela da i ti počneš drugačije da me gledaš.“
Marko je ćutao.
Njegova majka je ustala i prišla prozoru.
„Kako se zoveš punim imenom?“, upitala me.
„Ana Petrović.“
Okrenula se prema meni.
„A kada si rođena?“
Rekla sam joj datum.
U tom trenutku uhvatila se za naslon stolice.
„Ne… Ne može biti…“
Markov otac, koji je do tada mirno sjedio za stolom, odjednom je ustao.
„Milice, dosta je bilo tih priča!“
Ali ona ga nije poslušala.
„Petre, pogledaj ovu djevojku! Pogledaj joj oči! Zar te ni na koga ne podsjeća?“
Njegovo lice je postalo potpuno bijelo.
„Ne znam o čemu govoriš“, odgovorio je.
Milica je otvorila drugu stranicu albuma.
Na fotografiji je stajao mladi Petar, zagrljen s mojom majkom.
MOJA MAJKA I MARKOV OTAC BILI SU ZAJEDNO!
Osjetila sam kako mi se cijeli svijet ruši.
„Ko je ovaj čovjek pored moje majke?“, upitala sam, iako sam već znala odgovor.
Milica je pogledala svog muža.
„Petre, vrijeme je da kažeš istinu.“
On je počeo da viče:
„To je bilo prije trideset godina! Nema nikakve veze s nama!“
„Kako nema?!“, povikala je Milica. „Znaš dobro šta se tada dogodilo!“
Marko je ustao.
„Mama, tata, hoće li mi neko objasniti šta se dešava?!“
Milica je zaplakala.
„Sine, prije nego što sam se udala za tvog oca, on je bio u vezi s Vesnom. Kada je saznala da je trudna, ostavio ju je.“
Pogledala sam Petra.
„Vi ste poznavali moju majku?“
Spustio je glavu.
„Jesam.“
„Jeste li znali da ima dijete?“
Nije odgovorio.
„Pitam vas, jeste li znali?!“
Tiho je rekao:
„Znao sam.“
Noge su mi klecnule.
„A jeste li vi moj otac?“
Petar je zatvorio oči.
Milica je počela da plače.
„Ana, godinama sam sumnjala da je Vesna rodila Petrovo dijete. Ali nikada nisam imala dokaz.“
Marko me je uhvatio za ruku.
„Čekaj… Hoćeš da kažeš da bi Ana mogla biti moja sestra?!“
Niko nije odgovorio.
Te večeri vjeridba je prekinuta.
Marko i ja nismo mogli da vjerujemo šta smo čuli.
Dogovorili smo se da ne donosimo nikakve zaključke dok ne saznamo istinu.
Sutradan sam prvi put nakon pet godina pozvala majku.
Kada je čula moj glas, počela je da plače.
„Ana, dijete moje! Jesi li dobro?“
Nisam mogla da izgovorim ni riječ.
„Mama, moram nešto da te pitam.“
„Pitaj, dušo.“
„Jesi li prije trideset godina bila u vezi s čovjekom koji se zove Petar Jovanović?“
S druge strane nastala je duga tišina.
A onda sam čula njen jecaj.
„Odakle ti to ime?“
„Mama, molim te, reci mi istinu. Je li on moj otac?“
Čula sam kako duboko uzdiše.
„Ana, postoji razlog zašto ti nikada nisam rekla ko ti je otac.“
„Koji razlog?!“
„Zato što sam obećala jednoj ženi da ću ćutati.“
„Kojoj ženi?“
Majka je izgovorila ime koje me je potpuno šokiralo.
„MILICI. PETROVOJ SUPRUZI.“
Nisam mogla da vjerujem.
„Ali zašto bi ti ona tražila da ćutiš?“
„Zato što mi je pomogla kada sam bila trudna. Dala mi je novac da započnem novi život, ali je tražila da nikada ne kažem ko je otac mog djeteta.“
Počela sam da plačem.
„Mama, ja sam se vjerila za njihovog sina!“
Čula sam kako joj nešto ispada iz ruku.
„Šta si rekla?!“
„Moj vjerenik je Marko Jovanović. Petrov i Miličin sin.“
Majka je počela da jeca.
„Ana, moraš odmah da prekineš vjeridbu dok ne saznamo istinu!“
„Znači, Marko mi je brat?“
„Ne znam, dušo. Postoji još nešto što ti nisam rekla.“
„Šta?“
„Petar nije bio jedini muškarac s kojim sam tada bila u vezi. Ali to ne znači da su priče koje su ljudi širili o meni bile istinite.“
Osjetila sam tračak nade.
„Ko je drugi čovjek?“
Majka je duboko udahnula.
„Njegovo ime je Nikola. Bio je ljekar u našem gradu. Voljeli smo se, ali njegova porodica nije odobravala našu vezu.“
„I on bi mogao biti moj otac?“
„Da.“
Odmah sam pozvala Marka.
Objasnila sam mu sve.
Odlučili smo da uradimo DNK test s Petrom kako bismo utvrdili da li smo u krvnom srodstvu.
Naredne dvije sedmice bile su najduže u mom životu.
Nismo planirali vjenčanje, nismo razgovarali o budućnosti. Samo smo čekali rezultate.
Kada je konačno stigla koverta iz laboratorije, svi smo se okupili u Petrovoj kući.
Marko je otvorio rezultate.
Ruke su mu drhtale.
Pročitao je nekoliko redova, a onda podigao pogled.
„Ana…“
„Reci mi!“
„Petar nije tvoj biološki otac.“
Počela sam da plačem od olakšanja.
Marko me je zagrlio.
Ali tada je Milica iznenada rekla:
„Postoji još nešto što morate znati.“
Svi smo se okrenuli prema njoj.
Iz stare kutije izvadila je pismo.
„Ovo mi je Vesna poslala prije dvadeset devet godina. Nikada ga nisam pokazala Petru.“
Otvorila je pismo i počela da čita.
„Milice, sada znam ko je otac moje djevojčice. Molim te, nemoj nikome govoriti. Ako istina izađe na vidjelo, dvije porodice biće uništene.“
Pogledala sam je.
„Ko je moj otac?“
Milica je spustila pismo.
„Ana, čovjek kojeg je tvoja majka voljela nije bio samo ljekar. Bio je član naše porodice.“
Marko je problijedio.
„Mama, šta to znači?“
Milica je pogledala svog muža.
„Nikola je bio Petrov stariji brat.“
U prostoriji je nastala potpuna tišina.
Marko je polako sjeo.
„Hoćeš da kažeš da bi Ana mogla biti moja rođaka?“
Milica je klimnula glavom.
„AKO JE NIKOLA NJEN OTAC, ONDA JE ANA TVOJA SESTRA OD STRICA!“
Nisam mogla da dišem.
Pomislila sam da je najgore iza nas, ali sada smo se suočili s novom neizvjesnošću.
Tada je Petar izgovorio nešto što niko nije očekivao.
„Nikola nije mrtav.“
Milica ga je pogledala zaprepašteno.
„Kako misliš nije mrtav?! Rekao si mi da je poginuo prije dvadeset godina!“
Petar je spustio glavu.
„Lagao sam.“
„Zašto?!“
„Zato što je Nikola otkrio nešto o našoj porodici. Nešto zbog čega je morao da ode.“
Izvadio je telefon i pokazao nam fotografiju čovjeka sijede kose.
„Ovo je Nikola danas. Živi u Austriji.“
Pogledala sam fotografiju.
Srce mi je preskočilo.
TOG ČOVJEKA SAM POZNAVALA!
Bio je to profesor koji mi je tokom studija godinama pomagao, plaćao školarinu kada nisam imala novca i uvijek govorio da ga podsjećam na nekoga iz mladosti.
„Bože moj…“, prošaputala sam.
„Šta je bilo?“, upitao je Marko.
„Ja ovog čovjeka poznajem.“
Petar je problijedio.
„Odakle?!“
„Bio je moj profesor i dobrotvor. Godinama mi je pomagao da završim fakultet.“
Milica je zaplakala.
„Onda je sve vrijeme znao ko si.“
Te večeri odlučila sam da pozovem Nikolu.
Kada se javio, rekla sam samo jednu rečenicu:
„Profesore, ja sam Ana. Mislim da ste vi moj otac.“
S druge strane zavladala je tišina.
A onda sam čula njegov glas:
„Ana, čekao sam ovaj poziv skoro trideset godina.“
Počela sam da plačem.
„Zašto mi nikada niste rekli?“
„Zato što sam tvojoj majci obećao da će ona odlučiti kada ćeš saznati istinu.“
„Jeste li vi zaista moj otac?“
„Postoji velika mogućnost, ali to moramo potvrditi testom.“
A onda je dodao:
„ANA, POSTOJI JOŠ JEDAN RAZLOG ZAŠTO SAM GODINAMA BIO UZ TEBE. TVOJA MAJKA MI JE PRIJE TVOG ROĐENJA OSTAVILA PISMO KOJE NIKADA NISAM SMIO DA TI POKAŽEM.“
„Šta piše u njemu?“
Nikola je uzdahnuo.
„U TOM PISMU JE ISTINA O TVOM ROĐENJU, ALI I O TOME ZAŠTO JE TVOJA MAJKA CIJELOG ŽIVOTA NOSILA SRAMOTU KOJU NIJE ZASLUŽILA!“
Tada sam shvatila da možda ništa od onoga što su ljudi godinama govorili o mojoj majci nije bilo istina.
A čovjek kojeg sam se cijelog života stidjela da potražim možda je sve vrijeme pokušavao da me zaštiti.
ALI KADA JE NIKOLA TRI DANA KASNIJE STIGAO I POKAZAO MI ORIGINALNO PISMO MOJE MAJKE, SAZNALA SAM TAJNU ZBOG KOJE SAM PRVI PUT U ŽIVOTU POŽELJELA DA SE VRATIM U RODNI GRAD I PRED SVIMA ODBRANIM NJENU ČAST…