Kada sam pustila snimak, ruke su mi se toliko tresle da sam jedva držala telefon.
Na ekranu se vidio moj muž kako ulazi u hotelsku sobu s nepoznatom ženom. Bila je elegantno obučena, imala dugu crnu kosu i nosila veliku crvenu torbu.
U početku sam pomislila da je riječ o običnoj prevari.
Ali onda sam čula njihov razgovor.
„Jesi li siguran da tvoja žena ništa ne zna?“, upitala je žena.
Moj muž se nasmijao.
„Ona meni vjeruje više nego rođenom bratu. Nikada neće posumnjati.“
Osjetila sam kako mi se srce steže.
„A šta ćemo s njenim bratom?“, nastavila je.
Muž je prišao prozoru.
„On je najveći problem. Saznao je previše. Ali večeras ćemo to riješiti.“
Zanijemila sam.
Moj brat je stajao pored mene, sav krvav, i gledao prema ulici.
„Sestro, sada razumiješ zašto moram da bježim?“
„Šta si to otkrio?“, upitala sam.
„Tvoj muž nije čovjek za kojeg se predstavlja. Već dvije godine radi nešto što bi nas sve moglo uništiti.“
Prije nego što sam uspjela da postavim novo pitanje, začulo se snažno lupanje na ulaznim vratima zgrade.
Brat je problijedio.
„Stigli su!“
„Ko su ti ljudi?“
„Nemamo vremena! Zaključaj vrata i pozovi policiju!“
Odmah sam pozvala policiju i prijavila da je moj brat povrijeđen i da nam nepoznati ljudi prijete.
Dok sam razgovarala s dežurnim službenikom, brat je sjeo na pod.
Tek tada sam primijetila koliko je ozbiljno povrijeđen.
„Moramo pozvati i hitnu pomoć!“, rekla sam.
„Ne brini za mene“, prošaputao je. „Samo sačuvaj telefon.“
Nekoliko minuta kasnije začule su se policijske sirene.
Dva crna automobila naglo su krenula niz ulicu.
Policajci su stigli do našeg stana, a brat im je predao telefon i objasnio šta se dogodilo.
Hitna pomoć ga je odvezla u bolnicu.
Ja sam ostala u hodniku, potpuno izgubljena.
Čovjek s kojim sam provela petnaest godina braka možda je bio umiješan u nešto mnogo gore od nevjerstva.
Ali nisam ni slutila koliko je istina strašna.
Sljedećeg jutra pozvao me policijski inspektor.
„Gospođo, potrebno je da dođete u stanicu. Imamo nekoliko pitanja u vezi s vašim mužem.“
Kada sam stigla, na stolu je stajala fotografija žene iz hotelske sobe.
„Poznajete li ovu osobu?“, upitao je inspektor.
„Ne. Prvi put sam je vidjela na snimku.“
Inspektor je nekoliko trenutaka ćutao.
„Ova žena se zove Tamara. Već mjesecima istražujemo grupu koja je preko lažnih investicionih ugovora uzimala novac od građana.“
Pogledala sam ga zbunjeno.
„Kakve to veze ima s mojim mužem?“
„Postoji sumnja da je vaš suprug učestvovao u njihovim poslovima.“
Osjetila sam kako mi se noge odsijecaju.
„To nije moguće! Moj muž radi u građevinskoj firmi!“
Inspektor je otvorio fasciklu.
„Upravo preko te firme prolazio je dio novca.“
Nisam mogla da progovorim.
„A moj brat? Zašto su njega napali?“
„Vaš brat je prije nekoliko sedmica slučajno pronašao dokumentaciju koja ukazuje na moguće finansijske prevare. Pokušao je da upozori vašeg muža, ne znajući da bi i on mogao biti umiješan.“
Sjetila sam se kako je brat prije nekoliko dana došao na ručak i dugo razgovarao s mojim mužem u dvorištu.
Kada sam ih upitala o čemu pričaju, obojica su odgovorila da je riječ o poslu.
Sada mi je bilo jasno da su nešto skrivali.
„Ali zašto je žena na snimku pitala za mene?“, upitala sam.
Inspektor je spustio pogled.
„Zato što se dio imovine koju istražujemo vodi na vaše ime.“
Srce mi je gotovo stalo.
„Kakva imovina?!“
Pružio mi je kopiju dokumenta.
Na njemu je pisalo da sam vlasnica firme za koju nikada nisam čula.
MOJE IME, MOJ MATIČNI BROJ I POTPIS KOJI NIKADA NISAM STAVILA!
„Ovo je falsifikat!“, povikala sam.
„Upravo to pokušavamo da utvrdimo“, odgovorio je inspektor.
Tada sam se sjetila nečega.
Prije dvije godine muž mi je donio nekoliko papira i zamolio me da ih potpišem.
Rekao je da su potrebni za osiguranje kuće.
Nisam ih pažljivo pročitala.
Vjerovala sam mu.
„Bože dragi…“, prošaputala sam.
Inspektor me je ozbiljno pogledao.
„Gospođo, postoji mogućnost da je vaš suprug zloupotrijebio vaše podatke. Važno je da nam ispričate sve čega se sjećate.“
Nakon razgovora otišla sam pravo u bolnicu.
Brat je bio budan.
Kada me ugledao, oči su mu se napunile suzama.
„Jesi li saznala?“
Klimnula sam glavom.
„Zašto mi nisi ranije rekao?“
„Zato što nisam imao dokaze. A kada sam ih konačno pronašao, već su znali da ih imam.“
Sjela sam pored njegovog kreveta.
„Ko te je napao?“
Brat je duboko uzdahnuo.
„Dvojica muškaraca koji rade za Tamaru. Ali ono što još ne znaš jeste da je Tamara samo izvršavala nečija naređenja.“
„Čija?“
Brat me je pogledao pravo u oči.
„Tvog muža.“
Počela sam da plačem.
„Ne mogu da vjerujem da bi mi to uradio.“
Brat me je uhvatio za ruku.
„Sestro, moraš biti jaka. Postoji još nešto što sam pronašao.“
Iz džepa jakne izvadio je malu memorijsku karticu.
„Ovo sam sakrio prije nego što su me napali.“
„Šta je na njoj?“
„Snimci razgovora, dokumenti i spisak ljudi kojima su uzimali novac.“
Pogledao me ozbiljno.
„Ali postoji jedan dokument koji će te posebno pogoditi.“
„Koji?“
„Ugovor o prodaji vaše kuće.“
Zanijemila sam.
„Naše kuće?!“
„Da. Tvoj muž je prije mjesec dana pokušao da je proda.“
Osjetila sam kako mi se svijet ruši.
„Ali kuća je naslijeđena od mojih roditelja!“
„Znam. Zato sam i počeo da istražujem.“
U tom trenutku zazvonio je moj telefon.
Na ekranu je pisalo ime mog muža.
Nisam željela da se javim, ali brat mi je tiho rekao:
„Javi se. Samo nemoj da mu govoriš gdje si.“
Pritisnula sam zeleno dugme.
„Halo?“
Mužev glas bio je neobično miran.
„Dušo, gdje si? Cijelu noć te tražim.“
„Kod brata sam.“
Nastala je tišina.
„Je li živ?“, upitao je.
Te dvije riječi sledile su mi krv u žilama.
„Zašto me to pitaš?!“
Muž je nekoliko trenutaka ćutao.
A onda je rekao:
„Slušaj me pažljivo. Ništa nije onako kako izgleda. Moraš odmah da dođeš kući.“
„Neću se vratiti dok mi ne kažeš istinu!“
Duboko je uzdahnuo.
„Ako ti sada kažem sve, više nikada nećeš gledati svoju porodicu istim očima.“
„O čemu govoriš?“
Tada je izgovorio nešto zbog čega sam ispustila telefon.
„TVOJ BRAT NIJE SLUČAJNO PRONAŠAO TE DOKUMENTE. ON JE BIO DIO SVEGA OD SAMOG POČETKA!“
Pogledala sam brata.
Ležao je nepomično i gledao me.
„Šta je rekao?“, upitao je.
Nisam odgovorila.
Muž je nastavio:
„A ako želiš da saznaš ko je zaista organizovao cijelu prevaru, pogledaj posljednji snimak na memorijskoj kartici.“
Prekinuo je vezu.
Ruke su mi drhtale dok sam karticu predavala policijskom inspektoru, koji je ubrzo došao u bolnicu.
Nekoliko sati kasnije pozvao me da pogledam jedan od snimaka.
Na ekranu se vidjela kancelarija.
Za stolom je sjedio moj muž.
Pored njega stajala je Tamara.
A onda su se otvorila vrata i u prostoriju je ušla treća osoba.
Kada sam ugledala njeno lice, počela sam da drhtim.
BILA JE TO MOJA ROĐENA SESTRA, KOJA JE PRIJE TRI GODINE NAVODNO POGINULA U SAOBRAĆAJNOJ NESREĆI!
„Ovo nije moguće!“, povikala sam.
Inspektor je zaustavio snimak.
„Gospođo, upravo zbog ove žene morali smo da vas pozovemo.“
„Ali moja sestra je mrtva! Bila sam na njenoj sahrani!“
Inspektor me je pogledao i tiho rekao:
„POSTOJI OZBILJNA SUMNJA DA VAŠA SESTRA NIKADA NIJE POGINULA. A ONO ŠTO SMO PRONAŠLI U DOKUMENTACIJI UKAZUJE DA JE NJENA NAVODNA SMRT BILA DIO MNOGO VEĆEG PLANA!“
Mislila sam da sam tog jutra saznala najgoru istinu o svom mužu.
ALI KADA MI JE INSPEKTOR POKAZAO KO JE PRIJE TRI GODINE POTPISAO DOKUMENTA O IDENTIFIKACIJI TIJELA MOJE SESTRE, SHVATILA SAM DA ME JE IZDAO JOŠ NEKO KOME SAM VJEROVALA CIJELOG ŽIVOTA…