Kad jednog dana, dok sam brisao stolove pred kraj smene, vrata kafića su se otvorila i unutra je ušla mlada devojka.
U prvi mah nisam obratio pažnju. Ali kada je prišla šanku i upitala:
„Izvinite, da li ovde još uvek radi konobar koji je posluživao jedan mladi par svakog petka?“
Podigao sam pogled.
Bila je to ona.
Devojka koju nisam video skoro četiri meseca.
Ali nešto se promenilo. Nije više imala onaj vedar osmeh. Bila je bleda, mršavija, a oči su joj bile pune suza.
„Naravno da vas se sećam“, rekao sam. „Uvek ste sedeli za onim stolom u ćošku.“
Pogledala je prema praznom stolu i jedva se osmehnula.
„Da… To je bilo naše mesto.“
„Kako ste? Dugo vas nije bilo. A ni vašeg momka.“
Na pomen njega, oči su joj se napunile suzama.
„Zapravo, zbog njega sam i došla.“
Osetio sam da nešto nije u redu.
Ponudio sam joj da sedne i doneo čašu vode.
„Šta se dogodilo?“
Nekoliko trenutaka je ćutala, a onda tiho rekla:
„On više nije sa mnom.“
Pomislio sam da su raskinuli.
„Žao mi je. Delovali ste kao veoma srećan par.“
Odmahnula je glavom.
„Nismo raskinuli. On je pre šest meseci doživeo tešku saobraćajnu nesreću.“
Ostao sam bez reči.
„Bože… Je li dobro?“
Suze su joj potekle niz lice.
„Preživeo je. Ali posle nesreće više nije mogao da hoda. Mesecima je bio u bolnici, a onda na rehabilitaciji.“
Seo sam preko puta nje.
„Zašto onda nije dolazio?“
„Zato što nije želeo da ga iko vidi takvog. Čak je i mene pokušao da otera od sebe.“
Gledala je kroz prozor.
„Govorio mi je da sam mlada, da zaslužujem nekoga zdravog, nekoga s kim mogu da putujem, plešem i gradim budućnost.“
„A vi?“
„Ja sam mu rekla da ga nisam zavolela zbog njegovih nogu, nego zbog njegovog srca.“
Osetio sam knedlu u grlu.
„Pa zašto ste onda danas sami?“
Duboko je uzdahnula.
„Zato što se pre nekoliko dana dogodilo nešto što me je potpuno slomilo.“
Zastala je, pa nastavila:
„Pronašla sam njegovu staru svesku. U njoj je zapisivao sve što smo zajedno radili. Svaki izlazak, svaki film, svaku šetnju. A poslednja stranica bila je posvećena ovom kafiću.“
Iz torbe je izvadila mali papir i pružila mi ga.
Na njemu je pisalo:
„Ako jednog dana ponovo budem mogao da hodam, prvo ću je odvesti na naše mesto. Naručiću joj omiljenu toplu čokoladu, sebi kafu i pitaću je ono što sam planirao one večeri kada se dogodila nesreća.“
Pogledao sam je.
„Šta je planirao da vas pita?“
Izvadila je malu kutijicu.
Otvorila ju je.
Unutra je bio verenički prsten.
„Planirao je da me zaprosi.“
Nisam znao šta da kažem.
„Prsten sam pronašla među njegovim stvarima. Kupio ga je samo nekoliko dana pre nesreće.“
Tada sam se setio nečega.
Poslednjeg dana kada su zajedno bili u našem kafiću, mladić me je pitao da li može unapred da rezerviše njihov sto za sledeći petak.
Rekao je da planira posebno iznenađenje.
Nikada se nije pojavio.
„Znate“, rekao sam joj, „on je tada već razgovarao sa mnom. Hteo je da pripremimo nešto posebno za vas.“
Prekrila je lice rukama i zaplakala.
Posle nekoliko minuta upitao sam:
„A gde je on sada?“
„Kod kuće. Odbija da izlazi. Kaže da ne želi da ga ljudi sažaljevaju.“
Tog trenutka pala mi je na pamet jedna ideja.
„Da li biste mi dozvolili da pokušam nešto?“
Pogledala me je zbunjeno.
„Šta?“
„Želim da mu pokažem da njegovo mesto ovde još uvek postoji.“
Sutradan sam razgovarao sa vlasnikom kafića.
Ispričao sam mu celu priču.
Čovek je ćutao nekoliko trenutaka, a onda rekao:
„Uradićemo šta god možemo.“
Zajedno smo pripremili mali znak na njihovom stolu:
„Rezervisano za dvoje koji su nas naučili šta znači prava ljubav.“
Zatim sam zamolio devojku da dovede svog momka, makar na petnaest minuta.
U početku je odbijao.
„Neću da me svi gledaju u invalidskim kolicima“, govorio joj je.
Ali ona nije odustajala.
„Ne idemo tamo zbog drugih ljudi. Idemo zbog nas.“
Posle nekoliko dana pristao je.
Bio je petak, tačno šest sati uveče.
Vrata kafića su se otvorila.
Ona je ušla prva, a zatim je polako uvela njega u invalidskim kolicima.
Prepoznao sam ga istog trenutka.
Nasmešio sam se kao da je prošlo samo nedelju dana.
„Dobro nam došli! Vaš sto vas čeka.“
Mladić je pogledao prema ćošku.
Kada je ugledao natpis, oči su mu se napunile suzama.
„Vi ste nas zapamtili?“
„Kako da ne? Dve kafe petkom, osim kada ona naruči toplu čokoladu“, odgovorio sam.
Prvi put se nasmejao.
Seo je za sto, a ja sam doneo njihove omiljene napitke.
Nismo pravili nikakvu predstavu. Niko nije aplaudirao, niko ih nije snimao. Samo smo želeli da se osećaju kao nekada.
Posle pola sata mladić me je pozvao.
„Mogu li nešto da vas zamolim?“
„Naravno.“
„Da li biste mogli da donesete onu malu kutijicu koju vam je moja devojka ostavila?“
Pogledao sam je.
Ona je prebledela.
„Kako znaš za kutijicu?“, upitala je.
On se nasmešio.
„Znam da si pronašla prsten.“
Izvadio je kutijicu iz moje ruke i otvorio je.
Zatim je pogledao svoju devojku.
„Pre šest meseci planirao sam da kleknem pred tobom. Danas to ne mogu. Ali mogu da ti obećam da ću te voleti svim srcem, bez obzira na to šta nam život donese.“
Suze su joj tekle niz lice.
„Hoćeš li se udati za mene?“
Nije mu dozvolila ni da završi.
Zagrlila ga je i kroz suze rekla:
„Da! Hiljadu puta da!“
I meni su oči zasuzile.
Pomislio sam da je to najlepši trenutak kojem sam prisustvovao tokom svih godina rada u kafiću.
Ali priča se tu nije završila.
Nekoliko nedelja kasnije devojka je ponovo došla.
Ovog puta bila je sama.
U rukama je držala belu kovertu.
„Moram nešto da vam kažem“, izgovorila je ozbiljno.
Srce mi je zastalo.
„Je li sve u redu s njim?“
Klimnula je glavom.
„Jeste. Ali otkrili smo nešto što potpuno menja našu budućnost.“
Pružila mi je kovertu.
Unutra je bila pozivnica za venčanje.
Nasmejao sam se.
„Pa ovo su divne vesti!“
Ali ona me je uhvatila za ruku.
„Niste razumeli. Vi niste pozvani samo kao gost.“
Zbunjeno sam je pogledao.
„Nego?“
Oči su joj se ponovo napunile suzama.
„Želimo da vi budete čovek koji će me dopratiti do oltara. Moj otac je preminuo kada sam bila mala, a ono što ste učinili za nas podsetilo me je da još postoje ljudi velikog srca.“
Ostao sam bez reči.
A onda je izvadila još jedan papir.
„I postoji još nešto. Moj verenik želi da vam ovo lično uruči.“
Pogledao sam dokument i nisam mogao da verujem šta vidim.
Na njemu je stajalo moje ime, a ispod njega ponuda koja je mogla potpuno da promeni moj život…