…spavaću sobu, pod izgovorom da želim nešto da mu pokažem. Ustao je pomalo zbunjeno, ali je ipak krenuo za mnom. Srce mi je lupalo kao ludo jer nisam znala kako će reagovati.
Kada smo ušli, zatvorila sam vrata i prišla mu. Pogledao me je i tiho upitao: „Šta se dešava? Nekako si drugačija večeras.“
Nisam više mogla da krijem osećanja. Uhvatila sam ga za ruku i priznala mu da mi se već mesecima sviđa i da ga ne gledam samo kao prijatelja.
Nekoliko trenutaka je ćutao, a onda se nasmejao i rekao: „Znaš li ti koliko dugo čekam da mi to kažeš?“
Ostala sam bez reči. Nisam mogla da verujem da je i on sve vreme osećao isto.
Polako mi je prišao, zagrlio me i nežno poljubio. U tom trenutku shvatila sam da sam možda godinama tražila ljubav na pogrešnim mestima, dok je ona sve vreme bila pored mene.
Ali onda se dogodilo nešto što nisam očekivala.
Odmaknuo se, seo na ivicu kreveta i ozbiljno me pogledao.
„Moram nešto da ti priznam pre nego što nastavimo. Postoji razlog zbog kojeg ti nikada nisam rekao šta osećam.“
Osetila sam kako mi se stomak steže.
Iz džepa je izvadio malu kutijicu, otvorio je i pokazao mi prsten.
„Ovaj prsten sam kupio pre šest meseci. Hteo sam da ti priznam ljubav, ali sam se plašio da ću izgubiti najbolju prijateljicu.“
Tada sam shvatila da je čovek kojeg sam pokušavala da osvojim zapravo godinama čekao samo mene.
Ali ono što mi je rekao sledećeg jutra potpuno je promenilo naše planove…