On mi je rekao da je njemu sasvim dovoljno nekoliko puta mesečno i da jednostavno nema potrebu za češćim odnosima. Kaže da to nema nikakve veze sa mnom, da sam mu privlačna i da me voli, već da je oduvek bio takav.
Pokušala sam da prihvatim to, ali što više vremena prolazi, sve mi više smeta. Često ja pokušavam da započnem nešto, a on kaže da je umoran ili da mu jednostavno nije do toga. Zbog toga sam počela da se pitam da li je problem ipak u meni, iako me on uverava da nije.
U svemu ostalom se odlično slažemo i ne bih želela da izgubim čoveka sa kojim mi je lepo samo zbog ovoga. Ali isto tako ne znam da li mogu godinama da budem u vezi u kojoj mi nedostaje toliko važan deo bliskosti. Šta biste vi uradili na mom mestu — pokušali da pronađete kompromis ili biste smatrali da je ovakva razlika u potrebama dovoljan razlog za raskid?