Radio je kao komunalac više od 25 godina, ustajao pre zore i vraćao se kući umoran, sa mirisom smeća i znoja koji se uvukao u kožu. Nikada se nije žalio. Govorio je da je posao pošten, da hleb koji zaradi rukama nema cenu. Imao je jednu ćerku i ceo svet mu se vrtio oko nje. Sve što je radio, radio je zbog nje.
Kada je bila mala, držala ga je za ruku i ponosno govorila da je njen tata heroj jer čisti grad. Nosio ju je na ramenu, kupovao sladolede od poslednjeg dinara i uvek dolazio na priredbe, iako je nekad dolazio pravo sa posla, u radnom odelu. Njemu to nikada nije smetalo. Važno mu je bilo samo da ona vidi da je tu.
Kako je rasla, stvari su se menjale. U srednjoj školi počela je da traži da je ne dolazi po nju ispred škole. Govorila je da može sama. Jednom ga je videla dok je čistio ulicu blizu škole. Okrenula je glavu i prošla pored njega kao da ga ne poznaje. On ju je prepoznao odmah, ali joj nije mahnuo. Samo je spustio pogled i nastavio da radi.
Najviše ga je bolelo kada je jedne večeri, misleći da je ne čuje, rekla majci da je se sramota što joj je otac komunalac. Da su joj se drugovi smejali, da ne želi da iko zna čime se bavi. Te reči su ga presekle jače nego bilo koji fizički umor. Te noći nije spavao. Nije plakao. Samo je ćutao.
Godinama kasnije, kada se razboleo, ona je bila uz njega u bolničkoj sobi. Držala ga je za ruku, onu istu koja je decenijama čistila tuđu prljavštinu. Tada je prvi put rekla „izvini“. Rekla je da tek sada razume koliko je bio jak i koliko je žrtvovao. On se samo blago nasmešio i rekao da nema šta da joj oprosti, jer je sve radio iz ljubavi.
Umro je nekoliko dana kasnije. Na sahrani je došlo pola grada. Kolege u narandžastim prslucima, ljudi koje nikada nije lično poznavao, ali čije je ulice godinama čistio. Tada je shvatila da se nije imala čega stideti. Danas, svaki put kad vidi komunalca, spušta pogled. Ne od srama, već od poštovanja.