Priča Bosanca koje su deca htela da ubiju mnogima glavi pokreće pitanja da li je ovako nešto moguće da se dešava na našim prostorima.
Šemsu Ibrahimovića (88) iz Bosne zadesila je gorka sudbina u već dubokoj starosti, te kroz suze priča kako nije mogao ni da nasluti da će mu se život ovako preokrenuti. Uvek je bio najbolji radnik, trudio se da skući porodicu, a o sebi je najmanje mislio. A onda je dočekao da strahuje od svojih najbližih članova porodice…
Ako ćeš ikoga ikad kleti, kuni ga da nema mira u svojoj kući i ja sam to doživeo – započinje svoju priču kroz jecaje i suze deka koji je početkom jula napunio 88. godina.
Odrastao je u siromaštvu, a posle rata je umirao od gladi. Otkako je došao na svet, borio se za opstanak, sanjajući o tome da može najmilijima i sebi da zadovolji osnovne životne potrebe.
Svet je video svašta, ali ovakvu bedu retko. Bos sam zimi išao, jeo sam ostatke kukuruza.
Nakon napornog rada i truda, kada je taman sebi stvorio uslove za pristojan život, oženio se i ponadao da su pred njim konačno lepi dani. Međutim, ispostavilo se da mu je supruga imala, prema njegovim rečima, urođenu šizofreniju, ali on to nije odmah primećivao.
– Rodila mi je četvoro dece, dvoje imaju njenu klicu, a dvoje nemaju. Sa ćerkom sam strašno propatio. A ne mogu da je smestim u neku ustanovu, jer opština ne dozvoljava. Bila je nedavno dva meseca na lečenju u Zenici, doktorka je rekla da nije za kuću i da težeg pacijenta nije imala. Vezali su je i odveli. Htela me je ubiti. Znate li koliko je sve to teško gledati, srce mi se cepa – priča, a suze ne može da zaustavi.
Molio je doktore da je ostave u bolnici, ali ga niko nije slušao. Posle kratkog lečenja je vraćaju kući.
– Kupio sam joj drva za ogrev, celu zimu nije htela da loži, ne znam ni kako je preživela onu hladnoću. Odnesem joj da jede, ona baci. Nikada me nije obišla, kada sam bio strašno bolestan, sad nosim i kateter.