“Znaš, mama, ponekad mi je neprijatno kada dođeš po mene ovako obučena. Sve moje koleginice imaju roditelje koji rade u kancelarijama, lijepo se oblače i dolaze po njih automobilima. Ne želim da me prijateljice vide sa tobom u toj uniformi.”
Te reči su mi odzvanjale u glavi dok sam stajala ispred fakulteta. Nisam joj ništa odgovorila. Samo sam spustila pogled i tiho rekla da je razumijem.
Te noći nisam mogla zaspim. Setila sam se svih godina u kojima sam radila po dva posla da bih joj omogućila školovanje, kupovala joj stvari koje sebi nikad nisam mogla priuštiti i odricala se svega kako ona ne bi osjetila nemaštinu.
Sljedećeg jutra nisam joj ništa prebacivala. Spremila sam doručak kao i svakog dana, ostavila novac za njene troškove i otišla na posao.
Ali dogodilo se nešto što nisam očekivala.
Nekoliko dana kasnije, dok sam čistila jednu kancelariju, prišla mi je žena koju nikada ranije nisam vidjela. Pogledala me je i pitala:
„Izvinite, da li ste vi majka devojke koja studira na ekonomskom fakultetu? Moram nešto važno da vam kažem o vašoj ćerki…“
U tom trenutku sam osjetila kako mi srce ponovo počinje ubrzano da lupa. Ono što mi je zatim ispričala nisam mogla ni da zamislim…