U početku sam se plašila vlastitih misli. Govorila sam sebi da sam udata žena, da imam obitelj i da nemam pravo ni da pomislim na drugog muškarca. Ali što sam više pokušavala da potisnem te misli, one su postajale sve jače.
Jedne večeri muž me je pozvao iz drugog grada. Razgovarali smo sasvim normalno, a onda me je iznenada pitao da li mi nedostaje. Nisam znala šta da odgovorim. Nedostajao mi je čovjek za koga sam se udala, ali ne i ovaj koji je mjesecima bio odsutan i ostavio me samu sa svim obavezama.
Nekoliko dana kasnije otišla sam na večeru s prijateljicama. Tamo sam upoznala muškarca koji me je gledao na način na koji me muž odavno nije pogledao. Nije mi rekao ništa nepristojno, samo mi je prišao i tiho rekao:
„Znate li da imate prelep osmeh? Šteta je što ga tako retko pokazujete.“
Te reči su me pogodile više nego što sam očekivala.
Kada sam se vratila kući, zatekla sam poruku od muža. Pisao je da sljedećeg mjeseca možda neće moći da dođe kući jer ima mnogo posla.
Tada sam prvi put pomislila da možda nisam jedina osoba u ovom braku koja je počela živjeti neki drugi život…