Snaha je nekoliko trenutaka stajala nepomično, a zatim sjela na krevet pored mene.
„Mama, molim vas, nemojte nikuda ići. Ovo je i vaš dom dok god vam bude potreban. Ja prvi put čujem za tih 400 eura.“
Pogledala sam je zbunjeno. Nisam znala šta da kažem. Mislila sam da sam postala teret vlastitom sinu i njegovoj porodici.
„Ali on mi je jasno rekao da moram plaćati ako želim ostati“, odgovorila sam drhtavim glasom.
Snaha je ustala i pozvala mog sina u sobu. Kada je ušao i ugledao otvorene kofere, zastao je na vratima.
„Možeš li mi objasniti zašto si svojoj majci tražio 400 eura, a da meni nisi rekao ni riječ?“, upitala ga je.
Sin je spustio pogled. Nekoliko trenutaka vladala je potpuna tišina.
„Mislio sam da je pošteno da učestvuje u troškovima“, promrmljao je.
Tada je snaha izgovorila nešto što nas je oboje ostavilo bez riječi.
„A jesi li zaboravio ko nam je dao 30.000 eura kada smo kupovali ovu kuću? Jesi li zaboravio ko je čuvao našu djecu dok smo oboje radili? I ko ti je pomogao kada si ostao bez posla?“
Sin je ćutao.
„Tvoja majka nikada nije tražila da joj vratiš ni jedan jedini euro. A ti sada od nje tražiš kiriju za nekoliko mjeseci?“
Osjetila sam kako mi suze klize niz obraze. Nisam željela da se zbog mene svađaju.
Ali onda je sin podigao glavu i rekao:
„Postoji nešto što vi ne znate. Nisam tražio taj novac zbog računa. Htio sam da vidim hoće li mama pristati, jer sam prije nekoliko dana saznao nešto o njenom novom stanu.“
Pogledala sam ga u nevjerici.
„Šta si saznao?“
Iz džepa je izvadio presavijen dokument i pružio mi ga. Kada sam pročitala prvu rečenicu, noge su mi se odsjekle.
Shvatila sam da moj sin već nedjeljama krije nešto što je moglo potpuno promijeniti moj život…